Filmska kritika: „Otac“ Srdana Golubovića

Deca su joj gladna, ona bez stalnog posla kao i muž kojem propala firma duguje dvogodišnju platu i otpremninu. Vreme: današnje; mesto: neka srpska varoš, 300 kilometara južno od Beograda. Njen očajnički potez (moćna u ekspresiji Nada Šargin), epilog jedne stvarnosne drame, početak je priče zasnovane na realnim događajima pretočenim u film „Otac“ Srdana Golubovića.

Premijerno prikazan na proteklom Berlinalu u programu Panorama, odakle se vratio sa nagradom publike i nagradom ekumenskog žirija, „Otac“ je otvorio, u nedelju zatvoren 48. Fest da bi ovih dana započeo svoj, sudeći po dosadašnjim reakcijama publike, obećavajući bioskopski život. Nastao je u koprodukciji producenata iz Srbije, Nemačke, Francuske, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Slovenije.

Golubović (Apsolutnih sto, Klopka, Krugovi) je u ovom svom do sada verovatno najboljem ostvarenju, publici ponudio koncentrat emotivnih izazova i podsticaja za aktiviranje, koliko senzora za empatiju, toliko i receptora za uočavanje onog tihog i sveprisutnog društvenog zla u zaokruženoj drami oporog ukusa i potmulog, ali snažnog katarzičnog dejstva.

Ono što gledaoca očekuje posle potresnog i ekspresnog prologa jeste dugo putovanje Nikole (Goran Bogdan) do Beograda, peške, gde misli da ga očekuje pravda i nekakva pomoć. Svoju decu bi samo da vrati kući. Posle pokušaja ženinog samospaljivanja, odlukom Centra sa socijalni rad, sina i ćerku mu oduzimaju i smeštaju u hraniteljsku porodicu. Procena komisije je da otac nema uslova da ih sam podiže, bez stalnih je primanja, u neuslovnoj kući, koja eto, nema ni bojler, kako propisi nalažu. Jednostavno, Nikola nije loš ’al je baš siromašan. A, izgleda da direktor Centra (uvek sjajni Boris Isaković, još jednom u ulozi negativca, sad malog moćnog lokalnog birokrate) u celoj priči kao državni službenik ima i jak privatni finansijski interes.

Tako, Nikola bez dinara, sa ćebetom, malo hleba i nekog nareska u rancu, korakom kreće brzim auto – putem. Ali se to ne sme, ljubazno će ga upozoriti saobraćajna patrola i uputiti na sporedne drumove tužne, ružne slike stvarne Srbije. Od neomalterisane kućice na blatnjavoj padini do blistavo neskromnog ministarskog kabineta, ovaj očajni otac će na putu viditi napuštene fabričke pogone, razrušene benzinske pumpe i slabo zakrpljene puteve - čitavu zarđalu, zakočenu, nikom potrebnu, zaboravljenu stranputicu. Srešće i poznanika iz mesta koji ilegalno prevozi/vara migrante, jednog zeca pa i vukove, razgovaraće sa u život i ljude razočaranim starcem u bolnici (poslednja uloga na filmu Marka Nikolića), imaće susret sa klošarima lopovima, iz blizine će moći da osmotri bahate momke, jadne mangupe s gradskog asfalta. A tek u Beogradu, poštuju se sva pravila i svako samo radi svoj posao. I (ne)milosrdni portir ministarstva (Ljubomir Bandović), i ministrov pomoćnik, pa čak i novinari – hej, čovek peške prevalio stotine kilometara da bi tražio pravdu i leži ispred ministarstva. Odreagovaće tako i ministar za socijalna pitanja (efektna minijatura Milana Marića), koliko god može, kad je već problem stigao u medije...

Opredelivši se za formu filma na putu (road movie) i sledstveno tome većim delom epizodičnu strukturu, autor filma (sem režije Golubović potpisuje i scenario sa Ognjenom Sviličićem, uz saradnju sa Srđanom Koljevićem), rizikujući da naruši osnovnu dramsku nit, precizno akcentuje marginalije koje nepogrešivio oslikavaju materijalnu bedu i kontekst duhovnog jada gotovo svih segmenata društva. Uz upečatljivu opštu sliku Golubović u centru pažnje uspeva da održi i lik oca. Pronašavši u Goranu Bogdanu savršen glumački medij za ulogu koja nikako nije smela biti veća od života, već upravo njemu ravna, od Nikolinog čina oličenog u nesvesno gandijevskom gestu – nenasilnom skretanju pažnje na to da ima pravo na sopstveni i život svoje dece, reditelj ne pravi ni klasičan melodramski spektakl, ni subverzivnu socijalnu satiru. Ostavljajući ih dobro odvagane negde u pozadini, ne manipulišući gledalačkim emocijama, Golubović se u „Ocu“ maksimalno približio stvarnosti. Stavio ju je pod lupu, a to je važno.

Uz ostavljen nam tračak nade i mogući smisao budućnosti glavnog junaka, ostaje zapamtljiv i otvoren kraj, uz neizbežno pitanje šta će/ćete uraditi?

V. Crnjanski