„Manon Lesko“ ponovo na domaćoj operskoj sceni: Nove dimenzije klasika

Prostor i vreme odvijanja zbivanja ostao je u 18. veku, zahvaljujući konvencionalnoj režiji Italijana Pjer Frančeska Maestrinija, bez ikakvih aluzija na moguću aktuelnost zbivanja, odnosno bilo kakvog premeštanja u sadašnost. Po danas dosta zastupljenim (pa i kod nas), savremenijim režijskim postupcima, to bi možda predstavljalo i izvestan koncepcijski nedostatak, ako izuzmemo naturalistički obojen, inscenacijski vrlo upečatljivo rešen 3. čin.

U skladu s tako „strogo“, ali elegantno i stilski dosledno realizovanom tradicionalnom postavkom, adekvatnom razdoblju radnje dela, bili su primereni kostimi Luke Dal Alpija (kao i ceo autorski tim gosta iz Italije), u 2.činu s autentičnim krinolinama i perikama, redengotima i drugim sličnim detaljima i „rekvizitima“. Rađeno kao i Masneova „Manon“ prema književnom predlošku „Priče o vitezu De Grijeu i Manon Lesko“ Antoana (Opata) Prevoa, delo 35-godišnjeg kompozitora (premijerno izvedeno 1893. u Torinu), tri godine pre njegovih popularnijih „Boema“, donosi na binu ženu, koja je kao i ostale Pučinijeve junakinje žrtva svoje ljubavi, ali ovde više stradalnica zbog svoje lakomislenosti, samoživosti i uživanju i raskoši sklone prirode.

Pri tome je njen partner, Vitez De Grije takođe gubitnik, ali i nesrećnik zbog svoje prevelike ljubavi i požrtvovanosti. A sve se vrti oko ovog mladog para, u čijoj su senci i Lesko, narednik kraljevske Garde, brat Manon i njen vremešni bogati sponzor, Žeron de Ravoar, glavni kraljevski rizničar. Leskoa je svojim sonornim, lepo obojenim dramskim baritonom u oba izvođenja vrsno prikazao Nebojša Babić, a njenog zaštitnika u prvoj predstavi bas Dragoljub Bajić, u drugoj, čini se glasovno, pa i scenski (iako manje groteskno), impresivniji, Mihailo Šljivić. U ovoj, još ne u punoj meri verističkoj, pevački zahtevnoj, a glumački strastvenoj muzičkoj drami naslovnu protagonistkinju su tumačile sopranistkinje Jasmina Trumbetaš Petrović (na beogradskoj sceni) i Sanja Kerkez (u Madlenianumu), obe u zenitu, odnosno punoj zrelosti svojih umetničkih karijera, i obe ostvarenije u pevačkom no u glumačkom aspektu uloge.

U složenoj transformaciji lika mlade devojke koja prolazi nekoliko životnih faza, od sasvim neiskusne, ali povodljive 18-godišnjakinje, preko samosvesne pariske kurtizane, do zatvorenice i izgnanice, koja umire ipak zbog svojih grehova (pohlepe i lutanja između dobra i zla), nego zbog ljubavi, Jasmina Petrović Trumbetaš je pokazala svoju uobičajenu postojanost i umešnost u dinamičkom nijansiranju, scenski iskusno doziranu izražajnost, ali i svoju karakterističnu smirenost, sabranost, pa i uzdržanost predavanja. Mnogo veću strastvenost i unesenost nismo dobili ni od Sanje Kerkez, inače takođe uzorne, visoko profesionalne i nešto ekpsresivnije glumačko-vokalne interpretacije. Najviše predanosti, uverljivosti i glasovnog, ponekad i prevelikog, konstantnog intenziteta pružio je pouzdani, maksimalno angažovani tenor Janko Sinadinović, kao glavni junak De Grije, koji je u svoj lik uložio i najdublje emocije i iskrenosti. U manjim ulogama uspešno su se iskazali tenor Siniša Radin (u trostrukoj partiji) i mecosopranistkinja Nataša Rašić (kao muzičar), već zapažena po svojim kreativnim minijaturama.

Muzičko vođstvo predstave i prethodno već dobro pripremljenog, ponekad i preglasnog orkestra, i hora (poslovično lepo uvežbanog pod nadzorom Đorđa Stankovića) bilo je povereno i četvrtom italijanskom gostu, dirigentu Stefanu Romaniju. Najviše nam se dopalo izvođenje 4. čina i lepo fraziran i muzikalno odsviran čuveni lirski orkestarski intermeco, kao i scenografija 1. čina (rad Alfreda Trozija), upečatljive žanr scene u bojama i atmosferi čuvenih holandskih baroknih slikara 17. veka. Susret s Pučinijevom „Manon“ (u Beogradu ponovo postavljenom posle više od pola veka) podsetio nas je na istoimenu lirsku dramu Žila Masnea oživelu na velikoj sceni Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu pre 35 godina (1985) u duhu modernizovanog, atraktivnijeg i savremenijeg teatra. I to ne samo u „odelu“ našeg doba, već i s dilemama i razmišljanjima glavnih junaka obeleženim i aktuelnim problemima, što je to francusko muzičko-scensko delo obogatilo novim dimenzijama.

Marija Adamov