Ričard Džul, film Klinta Istvuda u bioskopima u okviru Festa

Ova drama inspirisana stvarnim događajima opisuje košmarnu stranicu iz američke istorije, brutalnu medijsku hajku koja se nedeljama vodila protiv Ričarda Džula koji je radio kao čuvar u Sentenijal parku u Atlanti za vreme letnjih Olimpijskih igara 1996. Dok je obilazio park, Ričard Džul je pronašao podmetnutu bombu ispod klupe, i u poslednjem trenutku uspeo da alarmira policajce i druge čuvare s kojima je zajednički improvizovao evakuaciju. Bomba kućne izrade

napravljena od eksploziva naguranog u cevi, eksplodirala je u toku evakuacije, ali zahvaljujući Džulovoj reakciji, od direktnog udara poginula je samo jedna osoba (druga žrtva napada stradala je od posledica srčanog udara).

Stidljivi i povučeni Džul je nekoliko dana slavljen kao apsolutni heroj u svim američkim medijima, sve do trenutka dok nije procurila informacija da se on nalazi na FBI-ovom spisku osumnjičenih, pošto odgovara profilu bombaša. Za Džula i njegovu majku posle toga je usledilo 88 dana pakla u kojima su agresivno blaćeni u medijima, dok su im novinari danonoćno kampovali ispred kuće. Agonija se završila tek pošto je FBI poslao zvanični dopis da je istraga obustavljena.

Nažalost, čini se da Džul nikada zapravo nije stigao do pravde. Iako mu se FBI zvanično izvinio, u javnosti je godinama ostala sumnja da je introvertni heroj zapravo krivac, čak i kada je pravi bombaš, politički terorista Erik Rudolf, (koji je u međuvremenu komotno postavio još par bombi), konačno uhapšen. Džul je umro 2007, od komplikacija povezanih sa dijabetesom, a koje je verovatno pogoršalo užasno psihičko stanje u kom se nalazio dok je trajala medijska hajka.

Mada je scenario “Ričarda Džula” praznjikav i nedovoljno nadahnut za ovako zapaljivu, i ozbiljnu temu, zahvaljujući posvećenosti Klinta Istvuda film i dalje uspeva da ostavi utisak preciznog, pametnog, i odmereno režiranog ostvarenja. Jedna od najvećih vrlina “Ričarda Džula” je to što reditelj ni u jednom trenutku ne pokušava da snishodljivo gurne prst u oko publici za slučaj da nisu shvatili sve politički angažovane poruke. Ovo svakako nije najbolje ostvarenje Klinta Istvuda, ali jeste kompetentno napravljen film o istinitoj priči koja je i te kako aktuelna danas, a o kojoj se u američkoj javnosti uopšte ne govori dovoljno.

Ipak, ovo je ostvarenje u kom su na prvom mestu briljirali glumci. Najveće zvezde ovog filma su Pol Volter Hauzer u ulozi Ričarda, i Keti Bejts u ulozi Bobi Džul, Ričardove majke. Pol Volter Hauzer je za svoju ulogu u kojoj je u potpunosti uspeo da iskopira manirizme i govor Ričarda Džula uspeo da iz anonimnog glumca sporednih uloga i komičara, prvi put u karijeri okrene svetla pozornice potpuno na sebe. S druge strane, Keti Bejts se više nego zasluženo našla u najužem izboru za sporednu žensku ulogu u ovogodišnjoj trci za Oskara (kog je izgubila od Lore Dern).

Sem Rokvel ponovo pokazuje svu svoju raskošnu glumačku fleksibilnost, pa posle mahnitog rasiste na putu ka iskupljenju za kog je dobio Oskara u “Tri bilborda”, neverovatno duhovitog tumačenja Džordža Buša u “Poroku” i bizarnog kapetana Klencendrofa u “Džo Džo Rebitu”, ovaj put uspeva da potpuno nestane u za sebe atipičnoj ulozi pametnog i saosećajnog Votsona Brajanta, Ričardovog advokata. U svojoj karijeri Rokvel je do sada pokazao kameleonske sposobnosti ravne jedino možda Geriju Oldmanu; potpuno menjajući govor tela, gestikulaciju, mimiku, pa čak i melodiju glasa, on uspeva da ostane skriven iza svake uloge do te mere da i pored bogate karijere, dobar deo publike i dalje ne zna njegov lik, što je možda i najveći kompliment koji se može dati glumcu.

Nastasja Pisarev