Banjac: "Majstori, majstori" - nema više takvih majstora...

Okupila se ekipa filma, nažalost mnogi više nisu sa nama, ali svako ko je ostao nakon projekcije i prisustvovao razgovoru i evociranju uspomena Mire Banjac, Bogdana Diklića, Tanje Bošković, Zorana Simjanovića i drugih, može slobodno da kaže da je prisustvovao istorijskom trenutku, ili pak filmu za sebe, koji će ostati upamćen možda na snimcima nekoliko kamera, ali sigurno zauvek u glavama i srcima publike.

Majstori majstori, nema više majstora kakvih je bilo u Majstorima, govori Mira Banjac sa setom u glasu i prisećajući se bardova glumišta - neponovljivog Zorana Radmilovića, Pavla Vuisića, Pepija Lakovića, Semke Sokolović-Bertok, Miće Tomića, Stojana Dečermića, Olivere i Radeta Markovića...

Boškovićeva se nadovezuje i vraća sećanja na snimajuće dane, odnosno noći, njih tačno 18, jer je film sniman bez budžeta i honorara, subotom, nedeljom, noću kada dece nije bilo u školi u Žarkovu.

Goran Marković nas je sve okrenuo jedne prema drugima. Zaljubili smo se...Ta snimanja nažalost traju kratko, ali prijateljstva tokom njih stečena, traju večno. Neću nikad zaboraviti te noći sa Zoranom Radmilovićem, kako je pravio atmosferu...Dok sam sa Pavlom Vuisićem umela dugo da ćutim i to mi je bilo najlepše na svetu, prisetila se glumica.

Tokom četiri decenije filma bilo je i pokušaja cenzure zbog "vređanja lika i dela profesora", nerazumevanja od strane kritike, osnivanja firme "Art filma" bez budžeta, šrafljenja neonskih cevi i lampica za panel ploče umesto rasvete...

Sve je to bio, kaže Marković, apsolutni andergraund film za koji je mislio da će biti "polupropast".

Sviralo se na školskim instrumentima iz podruma Akademije, dodaje Simjanović i ističe da Marković nikada nije imao sreće sa kritikom, ali da će svi oni proći, a filmovi će ostati kao dokaz tog kvaliteta - zauvek.

Da je Goran mag režije, smatraju i Snežana Nikšić i Dobrila Ćirković, koji je sve njih mogao svojom "čarolijom da prevede žedne preko vode", a da napravi nešto što se može nazvati "filmom glumačkih kreacija".

S obzirom da su mi roditelji bili glumci, a ja uz glumce i odrastao, mnogo sam ih zavoleo. Shvatio sam da moram da im budem publika, jer se film inače snima kamerom - hladnom bezosećajnom mašinom, te im je potrebno da iza nje bude neko kome veruju, ko im je podrška i ko ih voli, iskren je Marković.

Da se replike iz filma i dalje prenose, slaže se reditelj, koji se ovom prilikom prisetio kako je Sergej Trifunović bio u istoj sobi bolnice kao i on kada je operisao kuk, a kako je kazao, glumac nije želeo da ode sve dok nije odglumio celokupne "Majstore" u svim ulogama.

Bogdan Diklić, složili su se svi, imao je ulogu koja je spajala sve ostale, bio je u dodiru sa svima, a kako glumac priznaje, bio je srećan što može da se "pretvara" da je gledalac.

Trudio sam se da ne smetam i uživao. Sve te uloge bile su koloritnije, a oni koji su ih izvodili bili su maestralni. Sećam se da sam nekada jedva preživeo da se ne nasmejem kada su u sceni Olivera i Zoran. To je film u kojem jedino možete da vidite Paju kako plače, seća se Diklić.

Kaže da bi on platio samo da gleda te glumce i scene, a kamoli da među njima i igra.

Otkrio je Bogdan i da je odigrao ceo film u svom maturskom odelu koje mu je majka kupila u Zagrebu, kao i aktn tašnu koju ju je samo tom prilikom nosio, a hemijsku olovku, koju je nažalost u međuvremenu izgubio, dobio je lično od Fabijana Šovagovića...

Marković je scenario za "Majstore" napisao za dve nedelje, a iz tragikomične priče o odlasku u penziju čistačice, koju je glumila Smilja Zdravković, u osnovnoj školi, nastao je kultni film koji ocrtava društvo i kolektiv u to vreme, a i danas je, videlo se večeras, još vrlo aktuelan.

Stajaćim ovacijama i dugim aplauzom pozdravljena je ekipa filma, a u foajeu Dvorane kulturnog centra otvorena je izložba fotografija Radeta Samardžića koju je priredila Maja Medić.

Maja je i vodila razgovor sa ekipom filma, a za kraj je najavila i digitalnu restauraciju "Majstora" koji će u novom ruhu biti prikazana u septembru u Jugoslovenskoj kinoteci.