Da li je u rimskom muzeju lobanja Plinija Starijeg?

Da li je to stvarno lobanja slavnog prirodnjaka pitanje je na koje se sada traži odgovor.



Muzej u kome se čuva lobanja je prava riznica drevne medicine. Lobanja se čuvala decenijama u jednoj od muzejskih vitrina među patološkim i anatomskim anomalijama, od čudnih fetusa do tegli sa šarenim kamenjem iz žuči.



Pre nekoliko godina jedan tim sastavljen od biologa, antropologa i biohemičara uradio je seriju forenzičkih testova lobanje i donje vilice koja je nađena pre 120 godina na morskoj obali nedaleko od Pompeje.



Ovih dana je tim koji je formirao muzej održao konferenciju na kojoj je izneo rezultate svojih istraživanja. Lobanja, kako su zaključili, najverovatniji je Plinijeva, bar prema onome kako su ga opisivali njegovi savremenici, ali donja vilica, zaključili su, nije njegova.



Meri Bird sa Kembridža, klasičar i vrhunski stručnjak za rimsku istoriju, odbacila je kao lažnu vest da je lobanja pripadala Pliniju Starijem.

Muzejski tim, međutim, uveren je da su oni u pravu iako se ograđuju da ne mogu da budu sto posto sigurni. Oni tvrde da imaju dosta argumenata da to jeste lobanja Plinija Starijeg, ali ne navode koji su to argumenmti.



Istoričar Čionči, koji je poznat kao autor biografije tenora Ajvana Gorgija, koji je pevao partiju Rodolfa na svetskoj premijeri opere "La boemi" Đakoma Pučinija, citirao je slavnog kompozitora koji je govorio "da je jedino siguran da ništa nije sigurno".



Prema rečima Čiončia, ideja da je reč o lobanji Plinija Starijeg rodila se nakon što je štampana knjiga "Istraživanje smrti jednog admirala", koju je napisao vojni istoričar Flavio Ruso i štampana je 2004. godine. Ruso je odlazak Plinija do Pompeja nazvao "najstarijim pokušajem spasavanja na moru posle prirodne katastrofe".



Čionči je, inače, rukovodilac "Projekta Plinije". O Plinijevoj smrti se zna samo toliko koliko je sačuvano u pismima koja je pisao Plinije mlađi koji je bio jedini preživeli svedok erupcije vulkana.



Intelektualna radoznalost je stajala života Plinija Starijeg. Sestra i njen 17-godišnji sin su mu skrenuli pažnju na veliki oblak koji se kretao prema Pompejima i moru. Kao naučnik koji je napisao 37 knjiga o prirodi hteo je da iz veće blizine posmatra šta se zbiva oko Vezuva i tako je kao admiral naredio da se opremi brod kojim bi otplovio do Pompeja.



Kada je stigao do obale ispod vulkana Plinije se iskrcao da bi bolje sagledao šta sve pada iz vazduha i tako se ugušio od otrovnih gasova.



Pošto se znalo mesto gde se Plinije iskrcao 1900. godine su vršena iskopavanja na tom lokalitetu morske obale i nađena su 73 skeleta. Verovalo se da je to posada Plinijevog broda. Među kosturima je nađen i jedan koji je bio raskošno ukrašen zlatnim narukvicama i zlatnom ogrlicom koja je imala tri niske, a njegova glava ležala je na jastuku.



Vlasnik terena na kome su nađeni kosturi, koji su očigledno ukazivali da su ljudi bili okupljeni vođe, odmah je proglasio da je to morao biti Plinije Stariji okružen posadom broda kojim je došao u blizinu Pompeja.



Arheolozi su odbacili priču kao amatersku, jer su tvrdili da jedan admiral ne bi bio tako "nakićen" zlatom.



Sada je mišljenje klasičara izmenjeno saznanjem da su visoki rimski oficiri voleli da se kite i pokazuju svoje bogatrstvo.



"Projekat Plinije" još nije zaključen, jer forenzičari nisu saopštili da li su na kostoruru nađeni tragovi čireva koje je Plinije imao. U muzeju za sada stoji natpis da se lobanja pripisuje Pliniju Starijem.