Obeležen Svetski dan turističkih vodiča: Zanimljive priče o ljudima i zdanjima

Po rečima predsednika Udruženja turističkih vodiča Novog Sada Steva Jelića, sam centar obeležile su dve velelepne građevine istog majstora – arhitekte Đerđa Molnara. Jedna je rimokatolička Crkva Imena Marijinog, izgrađena za svega dve godine, koju Novosađani popularno nazivaju Katedrala. Bogomolja u neogotskom stilu s vrlo lepom rozetom i tornjem visokim oko 78 metara, koji je obložen pečujskom „žolnai” keramikom, s leve strane čuva Molnarovu skulpturu, što je pravi raritet, budući da običan svet uglavnom ne zasluži takvu počast od verskih zajednica. Malo ljudi zna da njegova i Gradska kuća, podignuta 1895. u stilu neorenesanse sa četiri grčka stuba u pročelju i velikim tornjem, čuva zvono Matilda, nazvano po dobrotvorki koja ga je poklonila gradu. Na njegovoj terasi nekada davno dežurao je vatrogasac, koji je sugrađane obaveštavao o požarima brojem udaraca u zvono u zavisnosti od zone kojoj su pripadali.

Jedno od obeležja Srpske Atine svakako je i Tanurdžićeva palata, koja je pripadala jednom od najbogatijih ljudi između dva svetska rata. Tekstilni veletrgovac Nikola Tanurdžić, lični prijatelj kralja Aleksandra i vojni i dvorski liferant, podigao ju je 1933. u stilu bauhaus. Posle Drugog svetskog rata, kompletnu zgradu nacionalizovale su komunističke vlasti, ostaviviši mu samo jedan dvosoban stan.

– Nakon što je izgubio kompletan imetak, sebe je proglasio ludim i otišao u Vrapče, kod Zagreba – dodao je Jelić. – Kada ga je familija, pre nego što će mu doći u posetu, pitala šta da mu donese, rekao je: knjigu „Kapital” Karla Marksa, htevši da se upozna s ideologijom svojih neprijatelja. Ali, čim se vratio u Novi Sad, pisao je svojim poslovnim partnerima po celoj Evropi da mu pošalju svoje kataloge i materijal, koji je posle prodavao za skupe pare novoformiranim tekstilnim preduzećima, čiji direktori nisu imali pojma o poslovanju u to vreme. Kažu da se ponovo obogatio i prodajući rezervne delove za četiri lifta palate, koje je prethodno sakrio.

Iz Srpskog narodnog pozorišta, po površini najvećeg u zemljama eks-Jugoslavije, potekao je glumac Svetislav Petrović, koji je između dva rata ostvario zavidnu, takoreći holivudsku karijeru, a koliko je bio popularan, može se pročitati u „Politici” iz 1929. Ona beleži da je tokom njegove posete Beogradu na ulicu izašlo 20.000 ljudi, među kojima su prednjačile žene, budući da je bio naočit. Policija je pravila reda i u Novom Sadu, kad je došao da obiđe majku, a devojke su bacale maramice kao izraz naklonosti. Jedan od filmova koji je obeležio njegovu karijeru je „Život princeze Sisi”, gde je glumio doktora Falka zajedno s Romi Šnajder. Otkrio ga je reditelj „Kazablanke” Majkl Kertis, dok su ga producenti prekrstili u Ivana jer im je bilo komplikovano da izgovaraju njegovo pravo ime. Iako je uglavnom glumio u ljubavnim filmovima, posle Drugog svetskog rata komunisti su mu zabranili povratak u zemlju, te je sahranjen u Minhenu.

S. Milačić