Od portparola do vrsnog ovčara u Bezdanu

Oboje visokoobrazovani, poslovi kojim su se bavili u Novom Sadu omogućavali su im više-manje ležernu svakodnevicu, ali se taj mladi bračni par s dvoje dečice ipak obreo u jednom od srpskih sela, Bezdanu, naselju za koje je vezao svoju sudbinu za naredni životni period. Mada bi im priroda njihovog posla (Ana dizajner, a Goran psiholog i bivši novinar, pa uspešni portparol glasovitog Instituta u Sremskoj Kamenici) omogućavala lagodan život u gradu, oni su napustili užurbanost metropole u nastajanju i opredelili se za uzgoj, za srpsko tržište relativno nepoznate, ruske carske ovce romanovske rase.

– Prvi motiv nam je, sem privremenog, svojevrsnog bega iz gradske vreve, bio srećnije i bliže prirodi odrastanje naše dece, prvo Strahinje s kojim smo i došli u Bezdan, a potom i Ene, koja ima tek 17 meseci, ali miran život na selu i bavljenje životinjama je presudilo da to bude trajno rešenje – tvrdi Ana, koja, za razliku od supruga, Somborca rođenog u najurbanijem delu grada, Novoj Selenči, ima poljoprivrednički bekgraund zahvaljujući odrastanju u šumadijskoj pitomini, kraj Aranđelovca.

Kako kaže ova mlada žena, tranzicija na stočarstvo i nije bila previše teška jer su se Trajkovski i u velikom gradu bavili, pomalo neobičnim uzgojem životinja.

– Imali smo, a ovde još uvek imamo odgajivačnicu rasnih pasa, jer se Goran specijalizovao za uzgoj nemačkih ovčara a ja boksera i boston terijera – objašnjava Ana, dok Goran, gotovo težački oslonjen na vile, dodaje da je do formiranja farme romanovskih ovaca došlo potpuno slučajno.

– Pošto smo povoljno kupili kuću u Bezdanu s ogromnom baštom, naša prvobitna namera je bila da s prvih sedam ovaca rešimo sebi problem košenja trave, ali eto, otelo nam se – širokim osmehom mladog i vrednog čoveka koji se i pored fakultetske diplome ne boji teškog rada, svedoči Goran. – Sad, nepune dve godine kasnije, zahvaljujući poliestričnosti te rase ovaca, naše krdo broji deset puta više grla, a telefon neprestano zvrcka od poziva ljudi zainteresovanih za formiranje ili proširenje vlastitog stada kupovinom naše ženske jagnjadi, ali i meso, odnosno otkup muške jagnjadi – pojašnjava diplomirani psiholog koji se, u iščekivanju nove ture kupljenih rolo-bala lucerkinog sena, potpuno uživeo u ulogu intenzivnog čobana koji se stara o tzv. čistoj ruskoj liniji rase ovaca, pažljivim selekcionisanjem pre 150 godina nastale u Tutajevskoj guberniji carske Rusije pod žezlom dinastije Romanovih.

Kako kaže, za tu vrstu ovaca su se opredelili pre svega zbog osnovnih karakteristika rase, pošto carska romanovska ovca slovi za najplodniju ovcu na svetu, koja u periodu pune polne zrelosti (od treće godine) na svet tokom jednog jagnjenja donese i do četiri ili pet (nisu retki primeri ni šest) jagnjadi, a pri tome se jagnji i do tri puta u toku godine.

– Mi, istina, nismo iskusni stočari, ali ni svega dve godine od kupovine mladog osnovnog stada nijedno jagnjenje ovce ne prolazi bez tri potomka, što govori u prilog zvaničnim standardima kada je ta rasa u pitanju – uverena je Ana, koja pojašnjava još dve prednosti romanovske ovce, odnosno njihovu otpornost i posvećenost podmlatku. – Trudila sam se da prisustvujem svakom jagnjenju i samo jednom sam morala, minimalno, da asistiram ovci jer su ne samo brižne i odlične majke već se zbog sitnijih kostiju u odnosu na ostale rase i izuzetno lako jagnje.

Osim brige o papcima i vakcinisanju životinja, već se izveštila i oko minijaturnog aparata za ultrazvuk koji nepogrešivo potvrđuje graviditet sjagnjenih ovaca, dok Goran ne propušta, kao pravi domaćin, da naglasi kvalitet mesa te rase, zvanično sertifikovana u Srbiji tek pre četiri godine.

– Jagnjeće meso ima prelep i donekle, za naše prilike, neuobičajen ukus, koji bi se gastronomski mogao klasifikovati kao mešavina najbolje planinske ovčetine i divljači. Pride, nisu zahtevne za smeštaj i ishranu, ali se mi trudimo da im obezbedimo najbolje uslove i zrnastu hranu koja može da se nabavi na ovim našim prostorima, pa onda ni rezultati ne izostaju – kaže Goran, kome je prvi u nizu ciljeva da stado zaokruži na stotinak grla, ali i da, zahvaljujući državnim podsticajima zom vidu stočarstva, ali i podršci mladim bračnim parovima namernim da svoju budućnost grade na selu i u poljoprivredi, dođe do iole značajnijih površina obradivog zemljišta i osnovne mehanizacije, da bi Strahinja i Ena nastavili da bezbrižno i veselo rastu na selu.

Milić Miljenović