Ljubica Stojković iz Banoštora: Nesuđena glumica ceo vek provela u vinogradu
Ko pređe prag vinarije Jovana Stojkovića u Banoštoru, a promakne mu prilika da upozna njegovu majku, osamdesetpetogodišnju Ljubicu, propustiće mnogo.
Za nju kažu da je, mada i sama to naglašava, najstarija vinogradarka u selu, puno toga pamti, a još više zna, pa je zato za sve u selu i pitaju. Veli da ima i starijih žena od nje, ali one, em nisu iz Banoštora rodom, em nisu imale vinograde, a ona otkad za zna za sebe, zna i za čokoće vinove loze, kopanje, kajcovanje, berbu, ali i ispijanje vina.
- Imali smo pet hektara pre rata - seća se Ljubica najranijeg detinjstva koje je obeležila porodična tragedija, ali su joj urođena borbenost i vedrina pomogli da i tu kao i sve druge životne teškoće nadvlada. - Oca su mi 1942. ubili u Sremskoj Mitrovici. Završio je poput mnogih drugih iz ovih krajeva u jami u koju su ustaše i žive ljude bacali. Mama je onda ostala sa nas troje dece i morali smo da radimo. Svega se živo sećam kao da je juče bilo. Pamtim kada sam imala 13 godina, u pet sati nas mama viče, za ladovine da idemo u vinograd, da kajcujemo. Idu i nadničari, ali i mi. Sve znam o vinogradu i vinu. Uz mamu, pošto sam bila najstarija, morala sam da naučim. I u svemu sam je slušala. Njena reč bila je za mene zakon.
A vinogradi nekada, kaže s uzdahom Ljubica, nisu kao današnji. Čokoti uzani i niski. Teško je njima deci bilo da kajcuju i vuku to na put. I kopali su. U neku ruku, priznaje, i nije bilo teško, jer su voleli da rade.
- U ono vreme imali smo smederavku, rizling koji i danas moj Jova ima, bilo je hamburga, seduše, sve u svemu četri-pet sorti grožđa - priča Ljubica. - I ništa se nije otrovom prskalo, ni njive ni vinogradi. Imali smo bure od kamena, potopiš kod kuće u neki sud plavi kamen i kreč, i u tom buretu sve to smešaš. Ručnim špricevima su ljudi tim plavim kamenom špricali... I sad kad vidim da se grožđe bere, Jova bude sa beračima, s njih petnaest do dvadeset u vinogradu, a ja uzmem i nabijam peteljke...
Posleratno, Titovo vreme pamti kao lep period života, bez obzira šta ko o njemu mislio. Najbolje ga opisuje rečima „Sve smo imali, sve smo dobijali“. U to doba imala je ambiciju da bude glumica, o čemu, kao i o svemu drugom, bez ustezanja priča.
Kad se udala imali su jutro vinograda
Ljubica se udala u dvadesetoj za seoskog berberina Vasu Stojkovića, posle pet godina zabavljanja, koje je podrazumevalo samo držanje za ruke. Kaže za svog izabranika da je bio lep i priznat čovek. Kad se udala imali su jutro vinograda i stari podrum. A onda su, kako kaže, uporno radili i kupovali zemlju. Hranili za prodaju bravce, bikove, krave, muzli i prodavali mleko... Ona je subotom na pijacu iznosila ono što je u bašti zahvaljujući njenim i svekrvinim rukama izniklo.
- Siročadi je tada bilo na sve strane, neki su imali troje, četvoro petoro, i više dece – veli Ljubica. – Iz glumačke škole u Novom Sadu su dolazili u Banoštor i išli kroz selo tražeći kandidate. Mira Banjac je od mene starija, i ona je kao i ja, bila siroče. Njeni je nisu dali u glumačku školu, ali ona je kroz prozor pobegla. Mene je jedna mlada i lepa iz te ekipe primetila i rekla da sam stvorena za glumicu. Tražila je da me puste da me školuje država za glumicu. Ali, mati nije htela da čuje. Nije dala da se ne bih probećarila. I, eto, Mira Banjac je i dan -danas živa i ima 70.000 dinara penziju, a ja osam ’iljada - seljačku.
Bez obzira što joj je glumačka karijera izmakla i ceo život provela radeći težački posao, Ljubica bez imalo zadrške na pitanje da li sebe smatra sretnom ženom, odgovara - da.
- Jako sam srećna žena. Uživam i volem kad se svi iskupe. Na badnje veče su mi bili svi tu – Jova i Milica, četvoro unučadi i sedmoro praunučadi. Unuka Marijana nas je slikala i poslala svuda slike, pa mi se sad javljaju s raznih strana. Zdrava sam, to mi Bog daje, a bez krsta ne idem, uvek mi je na grudima – priča.
U crkvu je išla od malih nogu sa svojom bakom i to čini i danas. Nekada redovnije, a sada nedeljom i kada su praznici. U mladosti je uz jednu baku naučila da peva na bogosluženjima i sad, kako kaže, može da vodi celu službu. Zna kompletno opelo, venčanje, samo napominje, slabo se ko sad i venčava... Veli i da zvoni u crkvi, čita Apostole, kada nema ko to da radi. Pošto zna sve, sveštenik se često na nju i oslanja, čak i kada treba nekog ispratiti na onaj svet.
Nije joj mrsko da zapeva, u šta smo se mogli uveriti. Ovog puta bili su to delovi liturgije, pesme iz božićnog opusa i bogojavljenski tropar s obzirom na aktuelni praznični ciklus... Bez greške recituje „Četiri godišnja doba“, pesmu za koju kaže da je napisao Jovan Jovanović Zmaj, a koju ju je naučio stric iz Beograda kada je bila dete.
Strogo se drži svog dnevnog rituala. Dan započinje čajem koji skuva od bilja koje sama ubere i osuši, potom sledi kafa, dve kriške prepečenog hleba na plotni smederevca. I bez pomade ne izlazi iz kuće. Ne jede crveno meso, niti kobasice, samo debelu slaninu u kojoj nema krtine.
Možda je to recept za dugovečnost, ali tu sigurno treba dodati vedrinu i osmeh kojima baka Ljubica osvaja.
Zorica Milosavljević
