NININE MUSTRE: Govor tela
Era informacija je u toku, koristimo svaku priliku da znatiželjno zavirimo na društvene mreže, da vidimo ko je šta rekao, kako je izgledao, šta se desilo u svetu i šta nas tek čeka.
Grozničavo grabimo daljinski upravljač u potrazi za novim sadržajima koji će da nas nasmeju, uplaše, upozore ili iznerviraju. A sve to iz jednog jedinog razloga: da budemo srećniji, ispunjeniji, zadovoljniji. I tako tragamo, listamo, klikćemo na mestima koja to ne mogu da nam pruže. Slušamo a ne čujemo, gledamo a ne vidimo, čitamo a ne shvatamo. Ne shvatamo da je jedini pravi, verodostojni i istiniti izvor informacija koji bi nam mogao pružiti odgovore na sva suštinska pitanja našeg života, tipa kako da budemo srećniji i zdraviji - naše telo! Naše telo poseduje mudrost koja zna tajnu života, a mi ne umemo, ili nismo sposobni da je čujemo, niti da je razumemo.
A šta bi bilo kada bih recimo evo ja, svaki put poslušala svoje telo kada mi šalje neke signale? Šta ako bih se svaki put kada me nešto žacne u stomaku, zapitala kakve to veze trenutno ima sa mojim mislima i osećanjima? A kada bih se svaki put na neki bol u glavi zapitala šta li to moja glava hoće da mi kaže, na šta me to upozorava, čime je to pritiskam kad me boli? Znate šta bi bilo? Nešto bi se promenilo! Isprobala sam to više puta i kamo sreće da mi je svesnost već na tako visokom nivou pa da to neprekidno radim, da konstantno primećujem znake koje mi moje telo šalje. Ljudi moji, to radi! Moje telo je najprecizniji mogući alat za otkrivanje sledećeg poželjnog koraka na putu da mi bude bolje i da ja postanem bolja u bilo kom smislu. Baratanje tim alatom je vrlo jednostavno: čim u bilo kom delu tela osetim nelagodnost, zapitam se kakvu mi poruku šalje, a odgovor ponekad stigne odmah, u obliku neke misli, a nekad ga čujem od prolaznika, ili u rečima neke pesme. Važno je da stvarno želim da saznam odgovor i da budem u pripravnosti da ga čujem. To naravno mora da se vežba. Jeste to stvar ljudske prirode, ali smo tu prirodu toliko zanemarili, zatrpali koječime i zagadili, da nam je jako teško da je ponovo u sebi otkrijemo i njene darove prepoznamo. To je kao kada dugo ne hodamo i sve nam je teže da se podignemo i da napravimo prvi korak. A i kada ga napravimo, potrebno je da dugo vežbamo pre nego što se vratimo u prirodno stanje.
Posmatrajući signale svog tela, kao i signale o kojima pričaju ljudi oko mene, zaključujem da je najčešći onaj kojim telo pokušava da nam kaže da moramo više da se krećemo, da vežbamo, da se fizički aktiviramo. Jedna mi prijateljica reče kako nema motivaciju da vežba. Kao, šta ima veze što je povremeno ukočena, ništa joj drugo ne fali. A zna da je telo hram u kojem stanuje duša! Pa kud ćeš veće motivacije nego da taj hram sređuješ i održavaš? U mom hramu imam sve što mi je potrebno za život, kao i alat da taj život učinim boljim. Ako moje telo govori da je kretanje njegovo prirodno stanje, koje to „ja“ može da mu to ospori? Moje telo i ja se slušamo i uvažavamo i svakim danom sve lepše živimo. A vi?