Ninine mustre: Čuda
Ko u čuda veruje, čuda mu se i događaju. A ja verujem da u čuda svi veruju. Barem malo.
Svako od nas sačuva bar neki deo tog deteta u sebi koje je verovalo da se čuda dešavaju. Dok odrastamo, to polako zaboravljamo, opterećeni žudnjom da što pre stasamo da uradimo sve ono što odrasli rade, da što pre stignemo do zacrtanih ciljeva, a onda pored njih samo protrčimo trčeći za novim. Usput se dešava mnogo toga što se čudima može nazvati, ali mi to više tako ne vidimo, jer čuda povezujemo sa nečim što je nedostižno, pa ono što smo dostigli, više nema taj svetlucavi odsjaj.
Ipak, ima nas tako nekih tvrdoglavih, koji i dalje ta čuda doživljavamo. Ima nas mnogo. Mnogo više nego što bismo to smeli da priznamo, ali mnogi od nas svoja čuda krijemo, jer čuda se zasnivaju na načinu na koji gledamo na život, a to nije opipljivo niti jasno definisano. To je neka vrsta verovanja, a ono je krhko i nežno, lako se da pokarabasiti. U našem se narodu često kaže da se o lepome ne priča, da se ne urekne.
Oduvek me je zanimalo zašto je to tako. Te stare narodne mudrosti nikada nisu bez razloga nastale. Taj drevni strah da će neko nešto da urekne, strah koji i sama nosim negde duboko urezan u svom genetskom kodu, sprečio je mnoga čuda da mi se dese u životu, u samom njihovom začetku. Koliko sam samo puta zadržala neku ideju za sebe, plašeći se da će neko da je osujeti, čekajući pravi trenutak da je iznesem na svetlo dana, pa nikada to nisam ni učinila?
Sada mi je sve jasnije zašto je to tako. Kada nisam u potpunosti sigurna u sebe, a ipak obelodanim neko čudo koje mi je recimo palo na pamet, i najmanja sumnja nekoga iz mog okruženja, kao da se nalepi na moju, pa se pojačaju do krajnjih granica i poruše to čudo u kojoj god da je fazi nastajanja. A nekad mi se desi da mi čudo potraje neko vreme, pa onda ođednom nekako splasne i nestane. To je zato što neko čudo koje mi se desi, uzmem zdravo za gotovo, prestanem da mu se čudim i divim i prestanem da budem zahvalna za njega. Tada u nekom nevidljivom svetu, njegova snaga oslabi, i tuđe, kao i moje sumnje polako preuzmu vlast. To moje čudo, ubrzo izgubi svoj sjaj i potpuno izbledi.
Sve što se događalo od početka mog života, od one jedne oplođene jajne ćelije (ako je to uopšte početak), svaki sledeći događaj ravan je čudu. Čitav moj život je jedno ogromno, sjajno, veličanstveno čudo! Zašto ga ne bih onda tako i tretirala? Da, jesam se za mnogo toga u životu potrudila, mnogo sam toga naučila, mnogo puta pala i ustala, ali zar nije sve to ipak jedno veliko čudo? Zar nije čudesno što sam posle padova ipak izabrala da ustanem? Dobro, jeste logično, ali zar nije i logika čudesna? Ne umem da objasnim čija je logika naterala moju prvu ćeliju da se podeli i krene u kreaciju mene ovakve kakva sam danas, ali znam da je najmanje što mogu da učinim da se tom čudu duboko poklonim, i da se zahvalim što živim u svetu u kojem se čuda stalno događaju. Čim ujutro otvorim oči, veselim se čudu buđenja i unapred se radujem svim ostalim čudima koja samo čekaju da mi se dese.
Nina Martinović Armbruster
