NININE MUSTRE Rijaliti
Reč koja na engleskom jeziku označava pojam „stvarnost“ odomaćila se i u našem jeziku poslednjih godina.
Rijaliti. Stvarnost. Došla je u naše krajeve zajedno sa TV programima koji nose to ime. Nekih dve decenije nakon što je zatrovala američko i zapadnoevropsko gledalište. Nisam sigurna da li iz pomodarstva kojem smo skloni, ili iz straha da ne ukaljamo sopstveni jezik, tek, nismo preveli naziv tog šou programa u TV realnost, nego smo ga ostavili tako u originalu TV Rijaliti. Pa dobro je da nismo! Ko bi mogao mene da uveri da to što se nudi u tim programima jeste moja stvarnost? Moja stvarnost je nešto drugo.
U mojoj stvarnosti živi neki normalan svet koji je zadržao, uprkos svemu čime nas iskušavaju uokolo, osnovne ljudske vrednosti. Komšije se pozdravljaju u prolazu i pomažemo se kada je to potrebno. Jednoj starijoj komšinici podesimo klimu u stanu, a ona nama pokloni teglicu džema od kajsija. Kada nam zbog malog broja stanova otkažu održavanje zgrade, neki od nas zasuču rukave, pa povremeno počiste zajednički prostor, pa hodnici i stepenište sijaju kao da ih održava doktor za higijenu lično. Ne psujemo, ne urlamo jedni na druge, a ako se to ponekom i desi, to nije pravilo, nego je više kao izuzetak.
Tako mi je na poslu, tako u širem porodičnom okruženju. Tako sam odrasla, tako se ponašam i sada i duboko verujem da ne mora bilo ko drugi da određuje šta je moja stvarnost. Pogotovo ne onakva „stvarnost“ kakvu nude poslednjni trzaji onih nesrećnih, od pohlepe potpuno bolesnih i obnevidelih televizijskih obmanjivača. I onda nam još serviraju priču da posmatranjem ponašanja tih, pre svega duhom sirotih stvorenja, možemo mnogo o ljudskoj psihi da naučimo! Pa učimo iz kontakta, dodira, pogleda u oči i međusobne komunikacije, a ne iz prikrajka posmatrajući kako se u zverskim uslovima ljudi u zveri pretvaraju. Ne, to nije moja stvarnost.
Ja sam odavno naučila sa svoju stvarnost kreiramo sami, mada mi nije uvek lako da to u potpunosti prihvatim. Ali učim, i voljna sam da učim, koliko god da je potrebno. Sve što se oko mene događa, postoji da me nečemu nauči, da mi pomogne da rastem kao ljudsko biće, i čim osetim da me nešto boli, znam da je vreme da nešto menjam. Važno je da shvatim da neki put nije moj put i da je vreme da sa njega skrenem. Ako me cipele žuljaju, pa nisam valjda blesava da ih i dalje nosim, iskriviću stopala, a zatim i celu kičmu! U nekom trenutku, mora da prevlada svesnost da nije nešto normalno samo zato što „svi to rade“, ako srce iznutra šapuće da nešto nije u redu. Vreme je da pažljivije slušamo šta nam srce govori, da srce slušamo i svoju realnost stvaramo. A kome se život traći na tuđu viziju onoga šta je stvarno stvarnost, neka ga traći, njegova je stvar. Njegova je stvarnost. Moj je izbor stvarnost u kojoj vlada ljudskost.
Nina Martinović Armbruster
