Dunja Crnjanski, umetnica: Promena pogleda

Iako u osnovi pijanistkinja, sa naglaskom na istraživanjima na polju savremene, improvizatorske i eksperimentalne muzike, Dunja Crnjanski je aktivna i na sceni izvođačkih umetnosti, takođe i kao pedagog, a može se reći da se njen angažman uveliko preliva i na širi društveni kontekst, u polja artikulacije, organizacije, realizacije događaja i rada sa takoreći mnoštvom grupa različitih profila i opredeljenja, kao što su “Per.Art”, “Praktikabl”, “Petar Drapšin”.

 Šta je to što vas je od malih nogu privlačilo umetnosti?

– Svi članovi porodice su u nekom smislu naklonjeni umetnosti i to su mi preneli - uvek su mi čitali knjige, pevali smo i svirali, gledali smo filmove i išli u pozorište, to je bilo moje okruženje od ranog detinjstva. Osećala sam se dobro u svetu u kom u svakom momentu mogu da na neki način iskoračim iz onog “vidljivog”, svakodnevnog. Bilo mi je interesantno koji su dometi ljudske mašte i na koliko je različitih načina moguće doživeti i istražiti svet.

 A šta vas je održalo na tom putu?

– U nekoliko ključnih momenata, tokom detinjstva i puberteta, definitivno moj profesor klavira Nenad Stojačić. Imala sam sreće da imam izrazito nekonvencionalnog profesora spremnog na diskusije, deljenje, razgovore o umetnosti i životu, i mnogo razumevanja koje je mladoj osobi potrebno da ne odustane čak i kad mu se sve čini besmislenim. Tu su uvek, naravno. bili i porodica i prijatelji od kojih sam učila, s kojima sam napredovala, delila muke i radosti u pokušajima da shvatimo šta je relevantno (u umetnosti) danas, koji je to pravac u kom treba da delujemo i stvaramo. Osim ljudi, to je neka vrsta utopijske ideje da umetnost može da utiče na okruženje u kom živimo, da ga menja, da osvešćuje i provocira ljude na razmišljanje i budi mehanizme za snažniji doživljaj sveta, a samim tim i reakciju.

 Kako ste izašli iz granica klasične muzike, kao obrazovnog profila?

– Od srednje škole kretala sam se u nekim malo alternativnijim krugovima. No, kako sam želela da se “profesionalno” bavim muzikom, upisala sam Akademiju umetnosti koja je negovala isključivo klasičnu muziku s nekoliko izuzetaka, profesora, koji su imali mnogo šire vidike - pomenuću meni najznačanije: Nenada Markovića, Nemanju Sovtića i Milana Milojkovića, i na faksu sam najzad shvatila da postoje i drugi načini za bavljenje muzikom i umetnošću. Tada sam se povezala sa određenim akterima/kama eksperimentalne muzičke scene u Novom Sadu, koji su me prihvatili i podržali i od kojih sam mnogo naučila. U isto vreme sam se povezala sa savremenim plesačicama sa lokalne scene i 2015. smo osnovale kolektiv “Pokretnica”, koji deluje i danas, i sve je snažniji. Savremeni ples je polje eksperimenta i dopalo mi se što kao neko bez formalnog plesnog obrazovanja mogu da se uključim i istražujem sve što me zanima u polju plesa i performsa – uključujući i saradnju sa muzičarima i pesnikinjama sa lokalne scene. Sa Frosinom Dimovskom je ta saradnja najduža i najsnažnija, i razvija se između ostalog kroz projekat u stalnom nastajanju (i nestajanju) “Oduzimanje vremena”, koji je imao svoja izvođenja u Novom Sadu, Teheranu (Iran) i Makau (Kina).

Iskorak ka savremenom izrazu verovatno se ne bi desio bez mog ulaska u “Per.Art” (2010. godine), organizaciju koja deluje u polju savremenog plesa i performansa i 20 godina neguje program umetnost i inkluzija koja uključuje umetnike sa i bez invaliditeta, kao ni bez umetničkog direktora “Per.Art”-a i prijatelja Saše Asentića, koji me je godinama podsticao da potražim svoj glas van okvira svog dotadašnjeg školovanja, a zatim mi je u nekoliko projekata bio mentor, umetnička i prijateljska podrška, dobronamerni kritičar i velika inspiracija. Sećam se jednog važnog momenta, pre više od deset godina na premijeri lekčur-performansa  “Moja privatna biopolitika” Saše Asentića, pomislila sam - ne mogu da verujem da ovako nešto postoji. Obuzela me je radost prepoznavanja i misao da bih volela da razmišljam i stvaram u tom pravcu nekad u životu. Trenutno radim u “Per.Art” organizaciji i izuzetno sam ponosna što sam tu. Članica sam i ansambla “Restrikcije” i Umetničkog kolektiva “Petar Drapšin” koji deluju u savremenoj/ eksperimentalnoj muzici, ali i kroz druge medije i tako reaguju na okruženje u kom živimo i aktuelne društveno-političke teme.

 Za sve ove pokrete i formacije, koje ste pomenuli, karakterističan je novi način organizovanja - samoorganizovanje, novi oblici funkcionisanja, pa i proizvodnje sadržaja. Šta nam to govori o Vama, a šta o sceni savremene umetnosti koja je aktuelna?

– Mislim da to govori da umetnost nastaje iz potrebe da se reaguje na stanje stvari u društvu. Mladi ljudi se povezuju i istražuju kroz različite estetike, samo- organizuju i pronalaze pukotine za rad na sve moguće načine, uglavnom van institucija (do kojih često nemaju način da dođu) i bez skoro ikakve finansijske podrške. Uz nekoliko ključnih institucija u gradu otvorenih za savremenu umetnost (što se tiče muzike, to je svakako KCV “Miloš Crnjanski”), umetnost uglavnom nastaje po alternativnim mestima okupljanja i klubovima, što svakako utiče i na to kako sam njen sadržaj izgleda. Od toga ne treba bežati, ali toga treba biti vrlo svestan. Scena, bar ta koju ja pratim i na kojoj u manjoj ili većoj meri uspevam da budem prisutna, dosta je zanimljiva, raznolika i intenzivna u odnosu na veličinu grada u kom živimo. Ipak, konstantan nedostatak finansijske podrške i (ipak) mala sredina utiču na njenu koherentnost i održivost. Nadam se da će se ti faktori u budućnosti promeniti i da će okruženje biti malo otvorenije i solidarnije.

 Prija li “Iskra kulture” koju ste osvojili?

– U prvi mah me je iznenadila, ali mi je zaista drago zbog nagrade, jer to govori da je moj rad vidljiv, i da su svi kolektivi u kojima delujem (jer gotovo nikad ne radim samostalno) prisutni i prepoznati, a to je utisak koji vrlo često izostaje. Nagrada predstavlja i vrstu podsticaja za dalje stvaranje i priznanje da to što radim(o) ima o?eka u okruženju.

 A kako nastupate kao pedagog?

– Do septembra ove godine radila sam u Muzičkoj školi “Isidor Bajić”. Bilo mi je vrlo zanimljivo, izazovno i veoma korisno na mnoge načine. Sada pokušavam da putem radionica koje držim zajedno sa kolegama/icama nastavim sa nekom vrstom pedagoškog rada, ali sa mnogo horizontalnijom strukturom i temama koje se tiču savremene muzike i performansa.

 Ima li nešto što ne stižete da uradite?

– Naravno, lista je dugačka. Najćešće imam utisak da mi nedostaje vremena za samoobrazovanje i putovanja, ali nadam se da ću od naredne godine uspeti da malo drugačije struktuiram svoj život ili promenim svoj pogled na ideju “nestizanja”. Ili možda oba :)      

Igor Burić