Kako se nekad slavilo u Novom Sadu: Doček uz krofne i šampanjac
Nova godina je u Novom Sadu počela da se obeležava početkom 20. veka, i to uglavnom u krugu porodice, budući da se tom prazniku u tim vremenima nije pridavao današnji značaj, niti je on tada bio zvanično priznat.
Pod uticajem običaja sa Zapada, između dva svetska rata trend i euforija proslavljanja Nove godine stigli su i u naš grad. Po rečima hroničara, publiciste i istoričara Zorana Kneževa, koji je nedavno u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog održao predavanje na tu temu u okviru programa „Novosadskog vinterfesta”, tada je u Novom Sadu bio običaj da se 31. decembra odlazi u bioskope. Nakon odgledane bioskopske predstave, građani bi išli na večeru, a zanimljivo je da su se na trpezama u domovima Novosađana uvek nalazile krofne. Ako je situacija to dopuštala, služen je i šampanjac.
– U drugoj polovini tridesetih godina, posle velike ekonomske krize, Nova godina počinje da se proslavlja bogatije, uz razne tombole i šlager-pevače, a kažu da je najsvečanije i najveselije bilo po kafanicama i malim restoranima na periferiji Novog Sada, gde se uz zvuke tamburaša i pesmu pevačica okupljao običan svet – rekao je Knežev. – Izdašniji Novosađani su proslavljali u kafanama i restoranima uz zvuke džeza, opere i zanimljiv prateći program, dok su siromašniji to činili uglavnom u svojim domovima. I tada je bilo karakteristično da se mladi okupljaju na jednom mestu, a stariji na drugom. U tom periodu, ali i nakon Drugog svetskog rata, bilo je popularno da se tokom proslave u raznim salama organizuje tombola s vrednim nagradama.
Posle Drugog svetskog rata odnos prema praznicima potpuno se menja pa, kako je Knežev istakao, Nova godina postaje neprikosnoveni praznik, a Božića gotovo da i nema. Otkako je kao državni praznik počela da se slavi 1955. godine, Nova godina se obeležavala masovnije, svečanije i u različitim radnim organizacijama, fabrikama i domovima kulture.
– Novosadske proslave pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih godina najbolja su svedočanstva zajedništva, elegantnih odevnih kombinacija i praznične euforije – objasnio je novosadski hroničar. – Tada se slavilo u Sokolskom domu, s bogatim tombolama, balskim plesovima i svim onim što je pripadalo tom vremenu. Zanimljiv je podatak da su tokom sedamdesetih i osamdesetih godina jedan muškarac i žena svakog 31. decembra s kasetofonom i flašom šampanjca izlazili na Trg slobode i plesali bečki valcer. Masovna okupljanja na gradskom trgu za doček, kakva i danas znamo, počela su da se praktikuju devedesetih godina prošlog veka.
Prva novogodišnja jelka okićena je osamdesetih godina 16. veka u Rigi, a u Vojvodini je, po zabeleškama koje je Knežev pronašao, prvi put ukrašena u Subotici 1869. godine u jednom zabavištu. Običaj kićenja ubrzo je stigao i do Novog Sada, pa se do danas ta tradicija nastavlja te se iz godine u godinu i gradske ulice i trgovi sve više se ulepšavaju i doteruju tokom praznika. Knežev je rekao i da se Srpska Nova godina ranije proslavljala u gradovima jer su meštani seoskih sredina više značaja pridavali obeležavanju Božića. Tek poslednjih godina 20. veka ona počinje da se proslavlja na trgu, ali i u gradskim kafanama, restoranima i klubovima.
V. Bijelić