Heroj ulice, Miodrag Miša Blizanac: Kad čovek daje srce, bolje se oseća

Miodrag Miša Blizanac, muzičar, humanista, nastavnik društvenih predmeta u ŠOSO „Milan Petrović”, dirigent inkluzivnog mešovitog hora „Ison”, osnivač Udruženja „Vera, ljubav, nada”, Fondacije „Filipus”, istoimenog edukativnog salaša u Šajkašu, vokalni solista i pobednik na brojnim festivalima, otac troje dece – napisano je uz predlog još jedne ličnosti iz našeg, novosadskog, „komšiluka” za konkurs „Heroj ulice”, u organizaciji lista „Dnevnik”, „Novosadske televizije” i „Kolor pres grupe”.

– Ako se to naziva humanošću, onda je humano, ali ja smatram da je to normalno – kaže Miša Blizanac. – Verujem da bi neki drugi ljudi, kad bi sebe na taj način dali, mnogo više uradili. Verujem da su ljudi dobri. Ja sam hrišćanski opredeljen čovek i ta humanost nije samo radi humanosti nego radi čovekoljublja, ali da se vidi delo. Iskreno, ja rad s decom doživljavam kao živu liturgiju. Kad izmamim osmeh, zagrljaj, poljubac od dece, to je najsrećniji deo, a da li sam uspešan, ne znam. Zadovoljan sam. Kad čovek daje, mnogo se bolje oseća i hrani neke endeme u sebi, koji mu dodatno daju snagu kad padne.

Miša sebi ne daje pravo na pad i za njega, kaže, ne postoji izgubljena bitka. U tom smislu za njega postoje samo duge staze. Iskreni ljudi, pogled u oči, ispružena topla ruka... – to je nešto što voli, a deca su za njega najčistija priča. „Svako ko je bar jednom bio u prilici da čuje nastup hora “Ison”, zna zbog čega je ovaj čovek zaslužio da bude prozvan herojem” – poslednja je rečenica obrazloženja prijave za konkurs „Heroj ulice”.

– Mislim da je to što smo svi zajedno uspeli da uradimo s horom „Ison” zapravo lice Novog Sada, najvidljivija čistota koju naš grad ima – smatra Miša. – U jednom trenutku shvatio sam da bi deca s invaliditetom i sve te marginalizovane grupe, kao i deca generalno, trebalo da budu kamen temeljac za nas, koji smo deo odrastanja te dece pretvorili u smisao, a taj smisao može da bude samo muzika.

„Ison” je postao nacionalni hor Srbije, izuzetno značajan za našu zemlju. Pre nego što se zaposlio u ŠOSO „Milan Petrović”, uz oca-sveštenika, osamdesetih godina prošlog veka predavao je veronauku deci koja su prosila ispred crkava.

– Kad sam došao u Školu „Milan Petrović”, sva ta deca su me dočekala, bio sam iznenađen, slušao sam reči: „Gde si, profo, mi smo tvoji stari đaci...” – seća se Miša Blizanac. – Ja sam se njima bavio i postali smo stvarno drugari. Dok je vladao komunizam, sedamdesetih i osamdesetih osetio sam katastrofu pada i kolektivnog duha neverovanja srpskog naroda, to je meni utkalo put s ovom decom. Uvek sam voleo tu našu novosadsku, „komšijsku” priču, neposrednost, da se javim ljudima. Uz oca sam često imao priliku da prisustvujem sahranama ljudi kojima niko nije dolazio i shvatio sam koliko u stvari ljudi ne poznaju jedni druge, koliko su živeli u nekim lažnim prijateljstvima i koliko je taj komšijski „filing” u Novom Sadu važan – kad se vidimo, da se javimo, pružimo ruku, zagrlimo nekoga, učinimo nešto što bolje možemo jer ne znaš kako se neko oseća. Ta neposrednost nedostaje i mojoj deci. Želeo sam da kod ljudi izgradim potrebu da, kad god vide nekoga s invaliditetom, priđu i zagrle ga. Mi često, nakon koncerata, napravimo taj zagrljaj, vratimo se na tu osnovu davanja srca.

Deca odraslima vrate tananost

Pored ogromne ljubavi koju je darovao velikom broju dece, Miša je ponosni otac troje svoje, što s razlogom, koji nije potrebno mnogo objašnjavati, smatra svojim najvećim uspehom.

– Divna su to deca, mislim da će ostaviti trag u ovom gradu, a moj najveći uspeh će biti ako od njih napravim kvalitetne ljude koji će imati svoj izbor i sami da se bore za sebe – potvrđuje Miša Blizanac. – Deca odraslima vrate tananost koju u nekom trenutku pomisle da su izgubili. Otkako imam decu, moja kreativnost je još veća i smatram da je lepota koju pravim za njih suština mog postojanja. Ne mogu da opišem kako se osećam kad stvaram nešto što znam da će njima prijati. S njima maštam i pravim šta oni žele, njihovu maštu pokušam da pretočim u nešto svrsishodno, a njima zanimljivo. Na taj način, tražeći njih, našao sam sebe.

Energija koju je osetio pri prvom susretu s budućim članovima hora „Ison” drži ga i dan-danas. Tokom 15 godina postojanja imali su 2.500 koncerata. Kod dece se vide duboka volja i želja da izađu, izraze se, budu ime i prezime, i radost zbog toga što nisu zaboravljeni.

– Pre neki dan smo ubrojani u deset najvažnijih horova Novog Sada i Vojvodine, to mi je bilo nestvarno – naglašava Miša. – Mi smo hor koji grli, svojom senzualnošću i dubinom dotiče svačiju dušu. Ta deca su 25. senka grada, žive nigde, a ovde postaju imena i prezimena koja ja predstavim, nastupe... Imamo dete s cerebralnom paralizom koje svira harmoniku, slepo dete koje slika ikone, gluvo dete koje igra, to su dosezi koji našim čulima nisu bliski. „Ison” je Panonsko more koje nas okružuje, ostrvo s Novim Sadom, koji ima čast da bude glavni grad Evrope i horske muzike za osobe s invaliditetom, i mi to jesmo već deset godina. Posebno cveće u celoj priči je to što je, po ugledu na hor „Ison” osnovano 35 inkluzivnih horova. Mnogo je dobrih priča koje radimo. Ja „Ison” doživljavam kao svoje male vilenjake.

Miša Blizanac je pre nekoliko godina u Rusiji dobio priznanje počasnog akademika ruske Akademije nauka za svoj rad.

– Meni je bilo čudno, ali i velika čast, a oni su potvrdili da prate to što mi radimo. Čudna mi je bilo kakva titulacija, ja nisam nikakav gospodin, već jedan običan građanin, i mislim da je u toj običnosti i normalnosti sva suština našeg postojanja. Nemaš potrebu da se dokazuješ među svojima. Novi Sad je u svojoj suštini grad jednakih. Nijednog Novosađanina nisam video da je prošao pored nekog siromaha, a da mu nije nešto ostavio ili bar rekao „Dobar dan, kako si, jel’ ide posao?...” i slično, i mislim da je u toj spontanosti pravi Novi Sad – zaključuje Miša Blizanac.

B. Pavković