Novobečejski glumac Milorad Majić Krka: Banaćanin sa Zlatnom arenom

Bio je u mladosti opsednut slikarskom paletom, pevanjem u crkvenom horu, ali se, i pored toga što su mu predviđali uspešnu muzičku karijeru, opredelio za „daske koje život znače“. Kruna njegovog bogatog opusa je Zlatna arena, za epizodnu mušku ulogu, koju je zavredneo u Puli 1958. godine, za prvo filmsko ostvarenje, ulogu Op Jo, u filmu Velimira Stojanovića „Četiri kilometra na sat“ i postao prvi Banaćanin sa ovom nagradom. Filmska vrata su mu potom širom otvorena, pa je u njegovoj agendi upisano 15 filmskih ostvarenja. Posle 35 godina od njegove smrti i više od šest decenija, od dobijanja Zlatne arene, posvećujemo mu omaž, u želji da oživimo sećanje na ovog izuzetnog čoveka i umetnika i nažalost jednog od zaboravljenih novobečejskih velikana.

Milorad Majin, rođen je u Vranjevu (danas deo Novog Bečeja), 5. septembra 1906. od oca Jovana i majke Milanke, devojačko Stakić, iz susednog Bečeja. Osnovnu školu završio je u mestu rođenja, da bi potom (dve godine) pohađao Preparandiju (učiteljsku školu) u Somboru, koju napušta sa željom da upiše likovnu akademiju. Po povratku u rodno mesto u potpunosti se posvetio slikanju, o čemu svedoči i njegov drug iz mladosti, književnik Bogdan Čiplić, koji je zapisao da su sve sobe u roditeljskoj kući bile ukrašena njegovim crtežima. U nadi da će upisati likovnu akademiju, Milorad odlazi u Zagreb gde se godinu dana priprema za prijemni ispit, ali mu je to ipak ostala samo neostvarena želja.

Kao i uvek u takvim prilikama, umešala se sudbina... U Novom Bečeju je 1929. godine gostovalo desetak dana Gradsko povlašćeno pozorište iz Niša, čiji su glumci stanovali u hotelu njegovog strica Slavka Krke, koji je u istom držao i novobečejski bioskop. Bila je to prilika da se Milorad druži i bolje upozna sa glumcima. Kada je niška družina napuštala Novi Bečej u glumačkom karavanu bio je i Milorad, koji je sa njima stigao u grad na Nišavi. Brzo je zahvaljujući svom glasu, debitovao na sceni, ali pod prezimenom Majić, koje će koristiti do kraja života.

Miljenik kritike

Milorad Majin je bio popularan široj pozorišnoj publici, ali je imao i naklonost kritičara. Na gostovanju u Velikoj Kikindi, posle predstave „Šokica“ u kikindskim novinama „Narodna reč“ zapisano je: “Prijatno je bilo slušati krasan i sonaran bariton g. Majića, pa nam je istinska želja da ga čujemo u komadu gde ima više pevanja”. Posle predstave „Braća Karamazovi“, izvedene u Kragujevcu, u „Ođeku Šumadije“, (15.11.1938) kritičar piše: “G. Majić svojim kreiranjem poverene uloge (Ivan) stajao je iznad ostalih kvalitetom interpretiranja ove teške psihološke role”.

U Nišu se Milorad upoznaje sa glumicom Natalijom (Natašom) Nešović, rođenom Beograđankom, koja će mu ubrzo postati životna saputnica. U želji da budu bliže rodnom kraju, mladi bračni par 1931. napušta Niš, sa željom da glumačku karijeru nastave u Novom Sadu. Kako je bila letnja pauza, usputna stanica im je bio Novi Bečej, gde su tokom leta organizovali nekoliko zanimljivih pozorišnih predstava i nekoliko dramskih večeri, što je zabeleženo i u „Jugoslovenskom dnevniku“, 31. jul 1931. godine. Prvih dana jeseni i na početku sezone 1931/32, našli se na spisku su glumaca novosadskog Srpskog narodnog pozorišta. Po okončanju prve sezone u SNP (31. avgusta 1932) rodila im se ćerka (Dubravka Nešović), što je uticalo da privremeno napuste Novi Sad, pređu u Beograd kod Natašinih roditelja i glumačku karijeru nastave u privatnom pozorištu Petra Milosavljevića.

Ubrzo se Milorad vraća u Novi Sad, ali ne u pravom trenutku, pošto je SNP u velikoj finansijskoj krizi, pa se priključuje Narodnom pozorištu Dunavske banovine, gde će provesti tri sezone i ostvariti veliki broj uloga. Posle tri godine Majić napušta Narodno pozorište Dunavske banovine i priključuje se beogradskim putujućim družinama. Ratne godine provodi u Novom Bečeju i Pančevu, gde funkcioniše Dunavsko narodno pozorište. Posle oslobođenja igra u Pančevu i u novoformiranom Narodnom pozorištu „Sterija“ u Vršcu. Posle Banja Luke, gde se oprobao i kao reditelj („Pokondirena tikva“), vraća se u Vojvodinu i za dve godine (1951 -1953) u Narodno pozorište u Somboru, ostvario je dvadesetak zapaženih rola i režirao predstavu „Ulični svirači“ Paula Šureka, u kojoj je nastupio i kao glumac. Posle Sombora, ređali su se gradovi kao na filmskoj traci, po treći put Pančevo, zatim Cetinje, Titograd (danas Podgorica), Užice, da bi karijeru okončao u Zenici, gde je 1970. otišao u zasluženu penziju. Naš poznati teatrolog Borivoje S. Stojković je o Miloradu Majiću zapisao i sledeće: “Bio vrlo dobar dramski i karakterni glumac savremenijeg realističkog smera i prijatan pevač. Njegova igra bila je psihološki produbljena, likovi studiozno postavljeni i svestrano razvijeni, kao ljudska bića, odmeren u glumačkim izrazima. On je pevao vrlo prijatnim baritonom s većim glasovnim i izražajnim dijapazonom”.

Krajem pedesetih godina, Majić se pored pozorišta iskazao i na filmu. Debitovao je u filmu „Četiri kilometra na sat“, ulogom Op Jo, za koju je dobio Zlatnu arenu i tako zauvek ušao u anale jugoslovenskog filma. Te 1958. godine, u anketi beogradskog NIN-a bio je među deset najpopularnijih jugoslovenskih glumaca. Pored našeg filmskog spektakla „Kozara“ igrao je u još 14 filmova, kao i u TV seriji „Izdanci iz opaljenog grma“ (1972). Praktično u penziji nije mnogo uživao, pošto je, 6. decembra 1974. u Beogradu, zauvek napustio pozorišnu, filmsku i životnu scenu.

Stevan Davidović