Žabaljski azil za pse treći po humanosti u Srbiji
ŽABALJ: Godinama je aktuelan problem pasa lutalica, kojih je svuda sve više, kako u gradovima, tako i selima. U opštini Žabalj takođe je prisutan taj problem, a zaposleni u JKP „Čistoća Žabalj“ svakodnevno sklanjaju napuštene pse sa ulica.
S obzirom na to da smo dobili mnogo pitanja čitalaca šta se dešava sa tim psima, gde ih odvode i kako žive, odlučili smo da sami to proverimo. Otišli smo da posetimo žabaljski azil, koji se nalazi na putu ka Zrenjaninu, a dočekao nas je lavež, na prvi pogled, nebrojeno mnogo pasa. U jednom od velikih bokseva sa psima zatičemo Dragana Beljina, koji nas je sa osmehom dočekao i pozvao da nam pokaže kakvih sve pasa ima.
Vidite onog malog jazavičara, on je jutros stigao, još uvek je malo uplašen, pa se izdvojio sa strane, ali već ujutro biće kao da je kod nas godinama, kaže Dragan kroz smeh i pokazuje nam još jednog, malog belog psa, prošaranog žutim tufnama.
Ovaj mališa je do pre nekoliko dana jeo kod mene kući, gostio se svaki dan, ali rekao sam mu da ću ga izgleda dočekati i ovde, da se družimo i, eto, tako je i bilo, priča Dragan.
Nastavljamo dalje do boksa sa psima srednje veličine, koji su možda i najglasniji od svih, a izdvaja se Žuća za kojeg Dragan kaže “nit sitnijeg psa, nit većeg đavola“.
Radne aktivnosti zaposlenih u žabaljskom azilu su mnogobrojne, počevši od kuvanja hrane, hranjenja i pojenja pasa, preko čišćenja i pranja boksova, do krpljenja žica, ograđivanja, pravljenja kućica od drveta i zidanja kućica od cigala. Osim toga, nasipaju puteve, pazeći da ne bude blata, a nedavno su posadili sibirske brestove, koje redovno zalivaju, kako bi na leto psi imali hladovinu, a kako bi tokom drugih godišnjih doba imali zaklon od vetra. Radnici jedne smene provedu sa psima oko devet sati dnevno, a praznike i vikende ne računaju kao neradne dane, jer se o psima mora brinuti svakodnevno.
Žabaljski azil klasifikovan je kao treći po humanosti u Srbiji. Taj prostor u nadležnosti je JKP „Čistoća Žabalj“, koje se trudi da njihova ishrana bude raznovrsna i da uvek budu u čistom. Ovde se brine o oko 120 pasa, rasnih i mešanaca, kao i štenaca, mladih i starijih pasa. Raspoređeni su u nekoliko bokseva, počevši od štenaca, čiji boks u šali nazivaju obdanište, pa do onih najkrupnijih.
Nadležni ih svakodnevno transportuju u azil, a njih je ipak sve više, što govori da je i dalje kod građana prisutan trend prihvatanja pasa dok su slatki štenci. Kada odrastu i kada im je potrebno više nege i pažnje, odnosno ako su bolesni ili imaju problem sa kretanjem, što se dešava, sleduje im snalaženje na ulici…
Opština Žabalj finansira azil za napuštene pse, a zahvaljujući pojedinim humanim sugrađanima i uz najčešću pomoć nadaleko poznatog Azila za napuštene životinje „Monikin salaš“ iz Đurđeva, neki od njih budu udomljeni.
Kod nas nema nijednog dosadnog dana, ali ništa nije teško. Ovde ne može da radi neko ko ne voli životinje, a mi ih stvarno volimo, onako zapravo. Videli ste i sami koliko su nam privrženi. Čuvamo ih i pazimo, zimi ih ušuškavamo, a to ne može na silu ili samo ako moraš, nego iz čiste ljubavi, priča Dragan Beljin, koji već devet godina brine o odbačenim i ugroženim psima u Žablju.
Uverili smo se da psi u azilu, pa ni oni najveći, nisu agresivni, već naprotiv, vrlo su umiljati. I oni koji dođu agresivni, brzo se pripitome, a u početku budu uplašeni, jer dolaze na nepoznatu teritoriju. Koliko su nežna biće svedoče zagrljaji koje smo imali prilike da vidimo, što je dokazalo da su najkrupniji psi možda najveće maze. A kako kaže naš sagovornik, uglavnom oni za koje kažu da su opasni, budu najpitomiji, tako da izgleda da je sve do vlasnika.
Marija Rašić
