Tema “Dnevnika”: Tipovi studenata koji najviše idu na nerve

Kao posebno antipatični izdvajaju se samoubeđeni stendap komičari. Omiljene su im igre rečima – za nekog ko je sa Pravnog fakulteta reći će: „Prošla si ispit jer si bila u pravu”, a na konstataciju „Štrebala sam celu noć” doskočiće vickasto: „A to se danas tako kaže?”, aludirajući na žurku pod pokrivačem.

Uporno pokušavaju da budu smešni, a njihove fore su daleko ispod nivoa nekog ko je četvrta godina fakulteta, kaže akademac s žurnalistike Miloš Aleksić.

Nisu mu dragi ni oni koji se svojski trude da privuku pažnju, dok im je omiljena disciplina menjanje teme razgovora. Sede u prvim klupama, vole da nadređenima dovršavaju rečenice, a pitanja su im potpuno trivijalna i nepotrebna, mada ih svojim komunikacijskim veštinama upakuju tako da zvuče bitno. Poseduju mebijusovsku sposobnost izvrtanja tri rečenice u bezbroj različitih varijanata. Profesori ih uglavnom iskuliraju jer nisu previše strogi.

Vrhunskim glumcima ludila mogli bi se nazvati oni na koje je aludirala Marijana Pantelić sa smera Ruski jezik i književnost.

Ne prijaju mi pojedinci koji nisu kolegijalni: ako pronađu skripte iz starijih godina, neće ih podeliti sa drugima, dok će biti prvi u redu kada njima nešto treba. Ako imamo grupni zadatak, do poslednjeg trenutka neće poslati svoj deo kako ne bismo svi bili spremni za sutradan, a ukoliko treba da međusobno podelimo teme, napraviće se ludi i izabrati ono što je na spisku neko već rezervisao, znajući da se profesora to ne tiče, objašnjava Marijana.

Ubedljivu pobedu u ovoj trci odneli su likovi tipa „Učio sam veče pred ispit”, kojima je uzrečica „Padam sto posto”, ali nekim čudom, ili možda ne, izađu mašući zadovoljno indeksom.

Staju mi na žulj likovi koji govore da nisu gotovo pipnuli knjigu od 200 strana, pa dobiju desetku, priznaje Milica Blagojević sa prve godine FTN-a, Fakulteta teških nauka, kako kaže u šali.

S njom se složio i apsolvent na Pravnom fakultetu Aleksa Glavić, objasnivši kako, u stvari, kriju kao zmija noge da su se napatili poput Sizifa dok nisu savladali, recimo, upravno pravo, mada posle mažu i lažu da je sve lako i opušteno. Sada kada se nazire kraj studiranju, često poželi da stane na crtu i onima koji mu unose nervozu pitanjima: „Koliko ti je ostalo?”, „Šta ćeš prijaviti?”…

Po stoičkoj upornosti i večitoj upitanosti, s ovom grupom mogli bi stati rame uz rame i studenti koji će vas tik pred ispit daviti nedoumicama, ignorišući to što mahnito pokušavaš da pređeš još jednom poslednje lekcije, koje ti po pravilu zapadnu. Obično im nije dovoljna potvrda jedne osobe da je određeni odgovor tačan, nego ga proveravaju sa svima koji su im u dometu. Njima se često rado pridruže „metuzalemi” iliti večiti studenti, za koje, kad ih sretneš u hodniku, pomisliš da će ti nešto predavati. I zaista hoće, ali biće to lekcije o životu-maćehi i prilikama koje bi iskoristio samo da ga profesor davne hiljadu devetsto i neke „iz mržnje” nije srušio desetak puta.

Tekst i foto: Slađana  Milačić