ZAGLEDAN U STERIJU  Pun krug kredom na kišnoj tabli

Davno je Pavle Janković Šole, ugledni urednik negdašnjeg Dramskog programa Radio Novog Sada, predlagao da pisci sentenciraju svoja književna sočinjenija u punom sažetku tako što će ih štampati oporučno na najlon kesama. Očas bi pisac, landarajući na kesi imenom i prezimenom, dobio status kesopisca. I varoš bi ga izmesta uvažila, a sa objavljenim izabranim kesama bio bi neko i nešto. Nije Šole u tim ranim osamdesetnekim slutio tviteraše i fejsbukovce koji se danas već uveliko sabiraju i čatuju na sva klikovanja u svim pravcima. U ovom satiri(konjskom) vremenu latio se pera Srba Ignjatović, iskusni književni lisac sa lavljom grivom, da memoarskim blickrigom istrese iz rukava blefere i šarlatane književnog čaršiluka sa svim njihovim bleh-muzikalijama dopisno raspisanih skribenata. Upravo, ne tako davno, dobio Peter Handke licenciranog Nobela, i zagraktali politički stričevi okolosobni sa sve strinama, pogrdno, naravski glasno, a da nisu začitali ni naslove piščevih knjiga. Pun krug kredom na kišnoj tabli, kako bi kazao davni Bertold Breht.

Nije lako sabrati dogodovštine (raz)lokalnih škrabala i sapeti ih u tako okraćalom, a smehom uštirkanom romanu. Švejkuje rečenicama Ignjatović i belosvetske književne besprizornike kojima se učtivo dodvoravaju književni šalteraši uz setni podset kako je nekad „sve bilo nekako drugačije.“ Čim su nestale sajyije, a zagubili se šusteri, ne lezi vraže, tržištem su zakoračili postmodernisti, a taj vajni postmodernista „svoja stara scenarija prepravlja u romane, dnevničke zabeleške pretače u eseje, intervjue u drame, a poruke s mobilnog u stihove.“ Na sve strane štampaju se goli prepisi. Prošeta voditeljka televizijskim ekranom i već sutra je roditeljka hit romana koja drži deci lekcije o smislu pisanja lucidnih novotarija. Najviše sabranih dela zatičeš, preskačući Dostojevskog i Tolstoja, ukoliko si vešt tragač, na internetu. Lice ni ne ofarba rijaliti kad ono osvane u punom crvenilu za tri knjige unapred. Književnost nam „buja uokolo kao korov.“ U poeziji više lijandera nego trnovitih ruža. Imamo u Novom Sadu trgovačke putnike koji drže raspakovane tašne sveže skrojenih knjiga za razmenu lipa i orhideja, nije ni Beograd bolji u uvežbavanju „trgovačkih čula“ na crnoj berzi. Ose naleću sa svih strana, a taj nalet može u nedoba važiti kao „prvorazredna postmoderna činjenica.“ Mogla bi se napisati čitava enciklopedija o književnim skribentima. Ode teča u penziju i tetki napiše darovnu knjigu ruzmarinskih uzdisaja.

Idiotizam je epidemija što hara planetom

Rejmon Keno napisao je „Stilske vežbe“, a bočno, ne mareći za ajfon i ajped, Srba Ignjatović zapisuje zagledan u Steriju: „Nema te strane gluposti koja se kod nas nije oberučke primila! Dobro upakovan i naciljan, idiotizam je epidemija što hara planetom.“ Ostavimo se sterilnih fantazmagorija – suočavanje sa stvarnošću jeste prava mera spram šmire olakih mistifikatora.

I sad kako se snaći u zabreklom idolopoklonstvu gde „prošlost, stalno isplutava kao nečista savest“, kako uočava tamo neki „provincijski Montenj.“ Gde god da se okreneš obrću te šarenim lažama ovi što hakuju, četuju i skajpuju, zar nismo „obnoć, svi postali titularna gospoda“, a praziluk, šta ćemo s njim? Klikneš i znaš više o Budenbrokovima od pisca Tomasa Mana. Nema kod nas te Male Krsne u kojoj neće preko noći vaskrsnuti neki Galimaros pred kojim kolone veselih paćenika čekaju nestrpljivo štampanje svojih spiralno uzvinutih rukopisa nad stešnjenim tajnama životnog kupleraja. Biraju se promocije na kojima se može omirisati roštilj uz oštra pića, zatekne se tu i gdekoji osmehnuto trudoljubivi čitatelj.

„Para nema, ali slava raste“ kaže skribent izvesnom članu nekog žirija i licitira „fifti-fifti.“  On bar nešto nudi „na ruke“, a neki nemaju vajde ni od dostavljenog tekućeg računa iza pošteno obavljenog posla. Zvrndovi niču kao pečurke u ova kišna vremena. I taj Živa, sapleten u knjizi Srbe Ignjatovića, tegli tašnu krcatu romanima, obilazi sajamske štandove, nudeći roman uz romane usputno tamaneći „vinjake, lozu i kleku“ i onda pijan nikako da iziđe iz lavirinta iskićenog bilbordima, umorili se i on i to njegovo koferče u Beogradu, a na sajmu knjiga. Šta ćeš, bato, danas studenti ocenjuju profesore!

A taj Živa „Srbin iz rasejanja; valjda bi više ‘palilo‘ da se predstavljao kao situirani umetnik iz Frankfurta“, nije lako upasti u zamku koja se zove umetnost. Književni prevratnici okupirali su internet. Umrežiš se i na internetu si sebi samom recenzent, autor i editor. Čitam i smejem se do suza. nad obolelom životnom istinom kojoj nema leka, okružen „kojekakvim pištolj-novinama.“ Svašta i kojekakvih brlja ima za šankom naših dana uz dopisne prevode svega i svačega. Jeste tačno da od ispisanih „tlapnji ne pravi se literatura.“ Pisci, ma kakvi pisci, čitaju se društvene mreže i u našoj eksperimentalnoj zemlji.

Milutin Ž. Pavlov