okoTVoko: O tajnim društvima na Javnom servisu
Još od „Fukoovog klatna“ italijanskog erudite Umberta Eka, koji je prvi na pravi način progovorio o tajnim društvima u centru svetskih zavera raznog tipa, priče o gomili muškaraca koji se, uz tajno rukovanje, šašave obrede i smešne kostime, okupljaju u naporu da zavladaju svetom, pale maštu nas, običnih smrtnika.
Ilumintari, rozenkrojceri, templari, Okrugli stolovi i Sionski mudraci u ponedeljak uveče vladali su belim platnom novosadskog bioskopa „Arena“, u pokušaju da odabranoj publici prikažu šta ćemo moći da gledamo u 16 epizoda, od kojih smo prvu mogli da pogledamo juče, na Radio televiziji Vojvodina.
Večno zapaljivu priču nije lako ispričati, balansirajući između okultnog i plitkog, naučnog i suvoparnog. Pravu meru u tome pokušao je da nađe autor serije „Tajna društva“ Aleksandar Karišik, kombinujući dokumentaristiku sa sagovornicima čija su specijalizacija ili polje interesovanja, tajna društva uopšte, ili pojedino udruženje kao što je ono zidarsko.
Obilje podataka, društva manje ili više vezana za crkvu, ona optuživana za jeres, proganjani čelnici i vodeći filozofi pojedinih epoha u kojima se iza zatvorenih vrata do koje se dolazi uz šifru, odlučivalo o sudbini celog čovečanstva, pretili su da zatrpaju osnovnu ideju serijala: hronološko-smisaoni tok filozofske misli koja se rađala iza ideje o formiranju i opstanku tajnih društava. Ipak, nije.
Pogled na prve epizode daje nam celovitu sliku o tome koliko je priča o javnim nastupima tajnih društava zaokupljala autorov um, dovoljno dugo da formira jasan cilj koji je ostvario pravljenjem ovih priča. Jasno razdvojene celine, narativ koji teče uz pravu meru analize stručnjaka i podataka kojima gledaoci bivaju zasipani, čine ovu seriju i edukativnom i gledljivom. Vizuelna raznovrsnost i kontrasti između smirenih kadrova u kojima stručnjaci u dubokim sofama, gotovo bez pokreta analiziraju uzroke i posledice uticaja templara i masona na tokove u društvu, smenjivali su se s kadrovima, ponekad montipajtonovskih skečeva, kojima su glumci u ambijentima Petrovaradinskih katakombi oživljavali pojedine događaje iz bogate istorije tajnih društava.
Upravo taj ritam, to smenjivanje gotovo akcionih scena inicijacija u društvo, borbi s neistomišljenicima i ritualnih radnji na koje su sva društva bila osetljiva, sa mirnim tokovima naracije analize uzroka i posledica koje su te akcije izazivale, daju ovoj seriji upečatljiv ton i dovoljno su zabavne da privuku i mlađe gledaoce, navikle na „filmovane istorijske događaje“, kao i one starije, koji više vole živu reč posvećenika u stare knjige i tajne masonske šifre.
Serija polusatnim epizodama, dugačkim taman dovoljno da kompleksnošću teme i obiljem podataka zadrži pažnju, obećava dobru zabavu. Inserti iz arhivarske inicijacije u „Državnom poslu“, praćeni slikovitim, gotovo stripovskim skrečevima događaja kombinacijom drevnih grafika iz određene epohe sa veselim savremenim animacijama, drže pažnju, taman dovoljno da sve ne sklizne u metanisanje na temu koju samo najposvećeniji mogu da razumeju. A ako gledaoci, uspeju da nauče nešto o vitezovima, alhemičarima, popelikanima i prvim mafijašima, još bolje. Misija, tajna ili javna, biće ispunjena.
„Tajna društva“ televizijsko su štivo pogodno i za šire emitovanje. Još kad bi se toga dosetio i RTS, pa da i ostatak države proveri ima li u ovim rečima istine ili su me rozenkrojceri vrbovali na putu do kuće.
Ivana Radoičić
