HEROJ ULICE: Miodrag Đukić, komšija kojim se Limanci ponose

U vremenu u kojem živimo postalo je normalno da uvek negde žurimo pa u prolazu ne zapazimo druge ljude, a još manje stignemo da ih pozdravimo. Zdrava ishrana predstavlja svakodnevnu borbu, a u njoj zaboravimo na ono najvažnije, hranu za dušu. Dobrovoljno davanje krvi je za Miodraga Đukića, kako je rekao, vrsta „hrane” koja nas održava u životu, a kultura i pomaganje drugima nešto što nas ništa ne košta, a drugima mnogo znači. Zatečen nazivom „Heroj ulice”, smatra da ne radi ništa posebno, dok je o njegovim delima njegov komšija Milan Vučinić iz Ulice Ive Andrića na Limanu 4, imao samo reči hvale. On je ekipi „Dnevnika” čika Đuku, kako ga deca odmila zovu, opisao kao poštenog gospodina sede kose, brkova i brade.

Miodrag Đukić rođen je u porodici železničara, i iako nema dana staža u Železnicama Srbije, odrastao je na Železničkoj stanici. Ljubav prema vozovima nosi u srcu od ranog detinjstva, a istoriju železnice poznaje toliko dobro da je jedan od osnivača Vojvođanskog društva za železnicu (VDŽ).

Potpredsednik je, nakon isteka dva predsednička mandata, Izvornog kluba 100 – Kluba eminentnih davalaca krvi, koji su osnovali jer nisu mogli da se uklope u Crveni krst pošto nije pravio razliku između žena i muškaraca.

– Klub smo zvanično registrovali 8. aprila 2002. godine, a nastao je 12. decembra 1997. godine – kazao je Miodrag Đukić. – Okuplja muškarce koji su besplatno dali krv 100 i više puta, i žene koje su dale 50 puta, a granica je napravljena zbog brige o potomstvu. Plašili smo se da će naše udruženje zvati veteranima jer smo stariji, a to nam nije odgovaralo jer su tada samo bivše vojnike nazivali veteranima, a vojska oduzima ljudske živote, dok ih mi spasavamo. Bilo nam je veoma drago kada su nas prozvali eminentnim, i još draže što su taj termin i novinari usvojili.

Kada čika Đuku pitate za unuke, kazaće vam da ih ima na desetine. Sva deca su njegova i on ne pravi razliku među njima.

– Svaki put kada prolazim pored deteta, javim mu se, kažem „Dobar dan” i dete mi otpozdravi. Naredni put kada se sretnemo, oni se prvi jave i meni srce bude puno. Dosta njih sam upoznao dok sam stavljao čepove u žardinjeru ispred frizerskog salona „Plavi čuperak”, kada im nije radno vreme – kazao je čika Đuka.

On se priključio vlasnici tog salona Stoji u akciji „Čepom do osmeha”. Vremenom su se deca zainteresovala pa sada svi zajedno, pre nego što bace prazne flaše u kontejner, skinu čepove i odnesu Stoji, da bi, kako deca kažu, pomogli drugoj bolesnoj deci.

– Kada sam čuo za akciju, pomislio sam: zašto bi meni bio teret da skinem par čepova s flaša koje ću svakako baciti, ako time mogu da pomognem nekome? Deca su radoznala i lako usvajaju lepe navike pa su mi se priključila kada su me videla. Gledam ih kako odrastaju i, iskreno, neke više ni ne prepoznajem, menjaju se, ali kakva razlika između moje i nečije dece može biti. Pa deca su deca, sva su mi jednako draga!

On je pokrenuo i akciju čišćenja igrališta u Ulici Ive Andrića.

– Ostajali su papirići od slatkiša i sladoleda, pa osim što ružno izleda, privlači pažnju male dece koja tuda puze. Kada su me videli kako čistim otpad i sklanjam grane da ne bi pali kada se voze biciklima i rolerima, rado su mi se priključili – kazao je Miodrag s ponosom, i napomenuo da imaju i posebnu kesu u koju odlažu smeće, a da i druga deca to poštuju. 

Povodom 30. maja 1964, dana kada je u rad puštena tada nova Železnička stanica, okupljao je decu drugog razreda osnovnih škola deset godina uzastopno da bi ih naučio ponešto o Železničkoj stanici. Na pitanje zašto baš učenici drugog razreda, Miodrag je kroz smeh rekao:

– Učenici drugog razreda jer je prvi razred još uvek mali i zbunjen, dok treći razred polako postaje bezobrazan. Osamdeset odsto njih nije nikada putovalo vozom, i kako su onda mogli znati na taj dan da nacrtaju. Pričajući im o zanimljivostima, pokušavam da im dočaramo život jednog železničara. Uvek mi je bilo zadovoljstvo da ih okupim.

Miodrag je, zajedno s policajcima obučenim za rad s decom, kao i terenskom ekipom Crvenog krsta, spajao pet škola i vodio oko 500 dece svaki put.

„Suburbijum” je pozvao sve koji su stručno vezani za železnički saobraćaj, pa i VDŽ, čiji je Miodrag generalni sekretar, da bi rešili pitanje postavljanja spomen-ploče kao oznaku pruge koja je prolazila ispod Petrovaradinske tvrđave. – Ploču ne možemo staviti na stubove bivšeg mosta, niko je neće videti. Potrebni su nam mladi ljudi s idejama, koji vole železnicu i poznaju je, a oni su retki. Svako ko ima idejno rešenje je dobrodošao – rekao je čika Đuka, dodavši da se plaši da posle njih neće biti koga da stavi cveće na spomenik.

– Jedno dete me je pitalo da li imam ženu jer sam prethodno rekao da sam zaljubljen u železnicu. Rekao sam im da imam i ženu i decu. Toga se sećam kao da juče bilo i uvek mi je jednako drago da to ispričam – kazao je on.

D. Andulajević