Bez motike i varjače nema užitka
Nema lepšeg načina kako poslednje trzaje Miholjskog leta provesti nego u šumici, okruženi voćem i povrćem iz pažljivo održavane i organizovane baštice, a ipak sve to usred grada, tamo negde na novosadskoj Detelinari.
Naravno, kako bi ugođaj bio potpuniji, jer se ipak nismo našli na svome, važno je i društvo, iliti u ovom slučaju osoba koja nas je ugostila i primila u svoj kutak - Valeria Bubalo Varga. Sticajem okolnosti povezavši se na društvenim mrežama sa njom, imali smo priliku da zavirimo u njen (privatni) svet, ali se tako još jače povežemo zahvaljujući sličnim interesovanjima, pa je logičan sled bio i da se sretnemo, baš kod nje, baš ovom prilikom.
Naime, baveći se baštovanstvom otkako je počela da živi sa tadašnjim momkom, a sadašnjim suprugom na Telepu, imala je priliku da najpre eksperimentiše sa hranom i tako „pobegne” od mamine i bakine klasične kuhinje. I onda je sve krenulo više i interesantnije... A sad, bar se tako čini, ne postoji biljka koja može da nikne u njenom okruženju a da ne može da završi u loncu, tiganju i tanjiru.
- Ljudima je uglavnom neobično što koristim korovske biljke, ali one nisu korovske nego jestive i lekovite - objašnjava Valeria. - Jedemo maslačak iz bašte, tušt koji nam je zamena za spanać, koristimo i bagrem, od njega čak pravim i sirup, a cvet koristim za salate. Inače, ove godine smo u bašti krenuli sa graškom, paradajzom i paprikom koje imamo stalno, a tu su i cvekla, blitva, luk, sadili smo i šargarepe, kelerabu, začinsko bilje koje imamo tokom cele godine...
Salata od maslačka i tačka
Jedna od najdražih Valerijinih salata je ona koju pravi sa maslačkom. Priprema je jednostavna i najpre je potrebno skuvati pasulj, ili koristiti onaj iz konzerve, potom skuvati krompir, i sve pomenuto pomešati sa listovima mladog maslačka, mladi luk, jabukovo sirće, so, malo šećera, a može i malo pavlake. Salatu možete servirati uz bruskete, tost, slane krekere, hleb.
Ostali članovi porodice, suprug i dvoje dece, istina nisu uvek raspoloženi da jedu takvu hranu, a ponekad čak ni da učestvuju u njenom sađenju i spremanju, ali kad ustreba - tu su.
- Kada smo došli ovde avgusta 2015. godine, kuća je bila u jako lošem stanju, bila je zapuštena, a ovde gde sad sedimo bila je prava džungla - priseća se naša sagovornica. - Onda smo sin i ja to raskrčili. Toliko je bilo drveća, da smo prvu godinu ložili sva ta drva. Potom sam napravila leje, a ove betonske bazenčiće smo zatekli. Njih smo punili zemljom i od toga pravili leje i svake godine u njih sadim nešto drugo. Sad su tu paprike, a prošle godine je bio karfiol, brokoli i jagode, zelene salate,... Ni ne želim mnogo ovde da ulažemo, jer ne znam do kad ćemo biti ovde, ipak je sve predviđeno za rušenje i izgradnju zgrada.
I zaista, užitak u pripitomljenoj šumici narušavala je samo neprestana buka s okolnih placeva s kojih, kao pečurke, niču višespratnice. Želeći da pobegne iz potkrovlja, u kom su neko vreme živeli na Novom naselju, Valeria je maštala o salašu ili makar nekoj kućici u prigradskom dvorištu. Međutim, zbog dece, koja nisu želela da napuštaju grad, uspela je da pronađe oazicu usred betonske džungle, pa dokle god ona uspevala da odoli zubu investitorskih bagera.
- Meni je strašno što su okolo sve zgrade. U početku nisam znala šta da radim dok su mašinerijom čupali velike orahe... Nama su razrušili deo ostave za drva. Nije nam bilo svejedno kad su krenuli s radovima, a onda se još setim one priče o rušenju tuđih kuća - zabrinuta je Bubalo Varga za budućnost svoje porodice.
Osim „prčkanja” po baštici, Valeria u slobodno vreme štrika i pravi cvetne aranžmane za proslave. Nažalost, toga je sve manje, ali energija i kreativni duh naše sugrađanke ne odustaju, već s osmehom na licu smišljaju neki novi neobični recept.
Lea Radlovački