Novopečeni Karlovčanin reditelj Boris Hadžija

Nedaleko od čuvene Karlovačke gimnazije u čijoj svečanoj sali je nebrojeno puta svirao kao đak Srednje muzičke škole „Isidor Bajić“ i student klavira na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, njegovi roditelji letos su otvorili restoran. U pauzi između snimanja dva filma u Nemačkoj, do pre nekoliko dana, Karlovčani i turisti mogli su ga videti kako kelneriše u novootvorenoj gostioni na centralnom karlovačkom trgu sa starim, kultnim imenom „Četiri lava“. Nije baš uobičajeno da u ugostiteljskom lokalu goste poslužuje neko ko je završio master studije filmske režije u Berlinu i muzičku akademiju, ali on sa smeškom, koji mu nikad ne silazi sa lica, kaže da je kao student navikao na ovaj posao i da mu ne pada teško.

-Pre no što su moji odlučili da otvore restoran, dolazio sam često u Karlovce, poslednji put sam u Gimnaziji svirao 2012. godine i dobro ih poznajem — priča Boris. - Karlovci su fantastični. Ovakvu koncentraciju multikulturalnosti nisam nigde video. Beograd ima puno turista, što za tako veliki grad nije čudno, ali ovo je malo mesto, a krcato posetiocima i ovdašnjem stanovništvu polazi za rukom da živi u balansu sa tim. Turisti su svuda, što bi neki Karlovčani rekli: „ Budi me kineski jezik“. Meni se to veoma dopada. Pre petnaestak dana u restoran nam je ušao turski premijer. Ljudi iz njegove pratnje prolazili su pored restorana i pitali mogu li da svrate. To se samo ovde može desiti, u Beogradu teško...

Zahvaljujući roditeljima koji su se zbog posla često selili po svetu, najčešće je živeo u velikim gradovima. Kako kaže, malo je nedostajalo i da bude rođen u Bagdadu. Poslednjih šest godina živi u Berlinu gde je ostao nakon studija. Za tri godine biće to najduži boravak na jednom mestu u njegovom životu. Međutim, Karlovci su nešto što spada novo  životno iskustvo.

- Navikao sam da živim u velikom gradu, najmanji u kojem sam živeo je Novi Sad. U velikom gradu nekad ne vidite jedno lice dva puta, osim kolega, prijatelja, rođaka koje srećete svaki dan. Vrlo brzo po dolasku u Karlovce, shvatio sam da sam određene ljude video prethodnih dana. Zapamtio sam ko i kada prolazi, kao što je to slučaj sa bakicom na traktoru. Dugo nisam znao ko su, a onda su i oni mene uočili. Potom je usledilo stidljivo javljanje. Ovde ljudi imaju vremena da kažu dobar dan, što mislim da je veoma važno. Posle smo se svi upoznali. Karlovci će biti mesto u kom ću snimati film, ne zbog zgrada, mada ovakav zbir građevina ne možete naći ni u Beogradu, osim možda u delu oko sedišta Vlade, niti kulturnog nasleđa koje ovde naprosto pršti, već zbog ljudi - kaže Boris.  

Do Berlina, u kojem upravo snima novi dokumentarni film i čeka premijeru prethodnog, igranog, na kom je radio u nemačko-francuskoj kooprodukciji, čija tema je pad Berlinskog zida, a povodom tri decenije od tog događaja, stigao je preko Praga. Nakon završene Muzičke akademije u Novom Sadu, otisnuo se u Prag gde se posvetio flmskoj režiji na tamošnjoj akademiji, a potom prešao na master studije u tom nemačkom gradu.

- Radim i za  „Komplicin film“, namačku producentsku kuću, čiji  osnivač je Meren Ade – kaže Boris. – U toj kući je i  rediteljka Valeska Grisebać, kojoj pomažem oko snimanja, odrađujem kastinge... Sarađivao sam i sa Rubenom Ostlundom, dobitnikom Kanske palme 2017. za film „Skver“. Za njega sam radio kasting za naše područje jer je tražio glumce odavde. Za sledeću godinu spremam svoj prvi dugometražni film. Dobio sam novac za taj projekat u Nemačkoj, ali ću ga snimati u Srbiji, između ostalog i u Sremskim Karlovcima. To će biti moj prvi film na srpskom.

Kaže da se nada da će u Karlovce doći za Novu godinu. Osim snimanja koje je u toku, do kraja godine ga očekuje učešće na filmskim festivalima po Evropi s filmom o padu Berlinskog zida. Dogodine će Karlovčani, po svemu sudeći, imati priliku i da ga opet vide za klavirom u svečanoj sali Karlovačke gimnazije, jer je tako obećao. Priznaje da ne svira koliko bi trebalo, ali da za tu priliku pripremiti prigodan program.

Do dolaska u Karlovce, njegovo“konobarsko“ mesto u porodičnom restoranu zauzima mlađi brat Igor, student ekonomije, dok sestra Helena obavlja posao lekara na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu.

Zorica Milosavljević