Milan Mumin: Oktobarska nagrada za generaciju van klišea
NOVI SAD: Dosta sam sebe uvek posmatrao široko. Odvajkada sam imao Novi Sad ne samo na umu, nego na prvom mestu. I kad sam počeo pre petnaestak godina da živim pola u Njujorku, a pola u ovde, nikad nisam pomišljao da emigriram. Nisam se, doduše, hteo vezati ni za jedno mesto, ali bez Novog Sada ne vidim nikako sebe. I mislim da sam zasluženo dobio ovu nagradu, jer sam se uvek trudio da budem ambasador Novog Sada i svega što on predstavlja, i što je važno. A u Novom Sadu ima mnogo toga što je meni jako važno, kaže u razgovoru za „Dnevnik“ Milan Mumin, dobitnik ovogodišnje Oktobarske nagrade Grada Novog Sada.
Frontmen čuvenih „Lav hantersa“ deo je generacije koja je Novi Sad devedesetih promovisala na rokenrol sceni. Nije slučajno u danu kada je 23. oktobra dodeljena nagrada koja je simbol oslobođenja Novog Sada u Drugom svetskom ratu održao koncert u Katoličkoj porti kao „prvi rokenrol laureat za Oktobarsku nagradu“.
Velika je stvar da su me i kandidovali. Lepo je biti prepoznat i znati da neko tvoju umetnost vrednuje. U odsustvu spomenika, ili imena ulice odnosno Bulevara 23. oktobra koji se više ne zove tako, Oktobarska nagrada je jedino podsećanje na oslobođenje Novog Sada u Drugom svetskom ratu i doživljavam je kao nagradu celoj mojoj generaciji. Jer sam prvi sa te neformalne, nekonvecionalne strane ušao među naučnike, profesore i druge laureate, ističe Mumin.
Iako je dete iz advokatske porodice čiju čast u advokaturi brane otac Aleksandar, poznatiji među starosađanima kao Bekan, i njegova sestra Dragana, Milan je na drugoj godini Pravnog fakulteta definitivno odlučio da je rokenrol njegov život, ne posao, nego zaista - život. Nos da prepozna njegov talenat, kako ističe, imao je nedavno preminuli novinar RTV Vojvodine Lazar Ludoški, njihov nekadašnji komšija iz Ulice Pariske komune i kućni prijatelj.
Ne znam da li sam imao četiri godine, a na TV-u je nastupao bend “The Who” i bubnjar je lomio bubnjeve, a Pit Tauzend gitare. Ja sam kao hipnotisan gledao taj prizor. Lazar Ludoški je rekao mojima: ovaj vaš će biti neki muzičar! I tačno je tako bilo. Od prvih momenata svesnosti ja sam znao šta hoću i od vajkada uvesljavam i zabavljam sve, navodi Mumin.
Nakon odlaska u Ameriku Lav hantersi su pasivizirali svoju aktivnost, ali Mumin je nastavio da svira, pod svojim imenom, tačnije prezimenom. Nije hteo da se ime grupe koristi dok većina prvih članova nije izrazila želju da se obnovi rad. I tako su se “Hantersi” ponovo vratili u muzičku sferu.
Kad je bend napustio Mario 2002. godine to je bilo kao da mi je neko ruku odsekao, kao da me je napustila prva ljubav srednjoškolska. Ja tako emotivno doživljavam čak i dan danas i bilo kakve turbulencije koje se dešavaju povremeno mene užasno potresu, verovatno zato što sam uvek samo gledao na dobrobit benda. A čim si napravio bend ko da si mini ludnicu otvorio. To zna svako ko je imao bend, kaže kroz šalu naš sagovornik.
Navodi da planiraju da izdaju po singl sa spotom periodično, ali i da ima materijala za ceo album.
Uz mog sina i suprugu i uz ovakve Hanterse sam dugo godina presrećan. Nisam nešto posebno stvarao, ali imam toliko pesama na čekanju, da možemo ceo jedan album odmah da snimamo, navodi Mumin.
Muzički je najviše ostavio pečat kroz rad grupe „Lav hanters“ čiji je osnivač, pevač, tekstopisac i kompozitor. Međutim, poslednjih 15 godina živi na relaciji Njujork - Novi Sad, gde radi kao vozač u „žutom taksiju“. Za sada, kako priznaje, ovakav život mu tolerišu supruga Jelena i šestogodišnji sin Mark. Svaki od dva grada ima svoje specifičnosti koje Mumin voli, ali na društvenom planu Novi Sad ne bi menjao ni za šta. Kako kaže, već po sletanju na “Džej ef kej” aerodrom u Americi ga “prođe apetit”. I Njujork doživljava kao svoj grad u kome radi, ali su druženja znatno ređa i drugačija nego ovde.
Jako je dobro da sam na dve pole. Za mene je dobro, jer naprosto se dobro osećam, iskren je Mumin.
Živeći u Njujorku, shvatio je da je svaki treći Njujorčanin nezadovoljan stanjem u gradu, pa po tome ne odvaja ni Novosađane koji imaju primedbe na to kako se i u kom pravcu grad razvija.
Sudbina velikih gradova je da se menjaju. Ne bih na nož dočekivao ni jednog gradonačelnika, ni jednu vlast. Sve su to ljudi koji rade kompleksan posao i vode veliki sistem, ističe Mumin.
Kako kaže, zadrti je Novosađanin, ali i tolerantan prema svima koji su u njega došli. Nije važno ko je odakle, koje je nacionalnosti, važno je samo da li se poštuje zakon ili ne.
Maja Gojković je naša stara kućna prijateljica. Moj i njen otac Mita su drugovali, a ja sam odrastao uz njenog ujaka Živana Krasavca, geometra, predivnog čoveka. Moje deda je bio geometar pa drugovao s njim, pa ga nasledio moj otac, pa i ja. E sad, u političkom smislu po gledištima Maja Gojković i ja ne možemo biti dalje. Međutim, kad sam čuo da će ona biti gradonačelnica, podsetiću - prvi i jedini put odabrana glasovima Novosađana, nisam bio razočaran, jer sam se ceo život borio da i ona može biti gradonačelnica bez obzira na naša dijametralno suprotna mišljenja. U tom kontekstu gledam i na Novi Sad. Ja sam tako vaspitan da su mi ljudi a priori dobri, a ne a priori loši, ili su dobri dok se ne dokaže suprotno. Ne bih pomislio da bi bilo koji funkcioner Novog Sada želeo loše Novom Sadu, niti sam to negde video i čuo, ili još nije dokazano, navodi laureat Oktobarske nagrade za 2019. godinu.
Jedno od posebnih obeležja Novog Sada, po Muminu, je kultura i kulturna scena.
Imamo toliko institucija, asocijacija, udruženja... Toliko prostora za kulturu ne verujem da postoji bilo gde. I drago mi je da smo najahali na taj talas Evropske prestonice kulture, Evropske omladinske prestonice. Napravićemo infrastrukturu koja već u velikoj meri postoji. Moje jedino pitanje je šta ćemo kad se završi to? Ja ne sumnjam da će oni koji vole ovaj Novi Sad biti na visini zadatka da to sve u najmanju ruku održe, ako ne i unaprede, ocenjuje Milan Mumin.
Za sebe tvrdi da je muzičar amater. U Americi je jedan album snimio sa profesionalnim muzičarima. Album je lepo zvučao, ali sviranje s tim muzičarima mu nije predstavljalo pun ugođaj.
U umetničkoj karijeri okušao se na raznim poljima, čak učestvovao i u rijaliti programu “Veliki brat”, glumio u filmu “Lav hanter”, a o njemu je napisana i knjiga. Međutim, želja mu je da knjigu o sebi i sam napiše i potpiše.
Mada ljudi kažu da sam još mlad, ali voleo bih da napišem memoare. Zbog “bogate istorijske građe” to će iziskivati puno truda i rada. Za sada nisam dovoljno koncentrisan za tako nešto, ali bih voleo da se disciplinujem i godinu-dve utrošim za pisanje jedne takve knjige. Poznati pisci poput Basare, Teofila Pančića, rekli su mi da pisanje pod stare dane opušta i pomaže, zaključuje laureat oktobarske nagrade.
Što bi rekao veliki Robert Frip (muzičar, osnivač grupe “King Krimson”), “profesionalni muzičari diluju s biznisom. Muzičari diluju s muzikom”. Ako je naš uzvišeni cilj da služimo toj muzici, mi moramo da se žrtvujemo i ne postanemo profesionalci, navodi Mumin.
Ističe da je rokenrol danas u našoj zemlji gotovo proteran sa mejnstrim medija, a mladi mahom slušaju neku drugu muziku.
Na rokenrol gledam kao na neku klasiku. Malo ljudi sluša, prati i posećuje, ali to mi se dopada. I treba da bude neka elitistička muzika. Žao mi je dece šta danas slušaju, ali neka prave svoju budućnost. Mi smo se borili koliko smo mogli tih turbulentnih devedesetih. Bio je to veoma kreativan period i dosta su nas devedesete oplemenile. Ali ne treba sada nešto tako dragoceno, ne samo muzički, da bude sad na izvolte. Elitistička kultura, prava kultura ne sme biti komercijalno marketinški koncipirana. A rokenrol će preživeti, zaključuje Milan Mumin.
Aleksandar Savanović
