Viktor Jerofejev, književnik: ”Ako nema slobode, nema ni pisca“

U svet ruske književnosti ušao je krajem šezdesetih godina prošlog veka, da bi 1979. kao jedan od osnivača samizdat almanaha “Metropol”, u kojem su objavljivana dela liberalnih disidenata i nezavisnih mladih pisaca, bio isključen iz Saveza pisaca CCSR. Punu deceniju bio je potom na “crnoj listi”, odnosno sve do 1988. ono što bi napisao nije moglo da dođe do ruskih čitalaca, dok je globalnu popularnost stekao 1990. romanom “Ruska lepotica”, koji će postati bestseler preveden na više od dvadeset jezika. 

Ako je suditi po stavovima koje je iznosio u pređašnjim intervjuima, da nije bilo uloge koju je imao u osnivanju „Metropola” – “postao bi drugačija osoba”, dok mu je roman „Ruska lepotica” “život okrenuo naglavačke”. Stoga smo razgovor sa poznatim piscem započeli pitanjem da li su i neka kasnija dela, poput „Dobrog Staljina”, „Enciklopedije ruske duše”, „Ružičaste mišice”... takođe na neki način prekratnički uticala na njegov život? 

- Da, u mom književnom životu bilo je nekoliko grana – potvrđuje Jerofejev. - „Metropol“ me je načinio slobodnim piscem u veoma neslobodnoj zemlji; “Ruska lepotica” mi je donela svetski uspeh i ne malo para, ali važno je to što se u “Ruskoj lepotici” pojavio novi žanr romana: interaktivni avanturistički roman, gde čitalac sam stvara heroinu; „Dobri Staljin“ je učvrstio moj svetski uspeh, ali opet je najvažnije to sjedinjavanje neobičnog dokumentarnog romana i fikcije sa realnim likovima; „Enciklopedija ruske duše“ – to je bio veliki skandal i optužba za rusofobiju, zamalo da me smeste u zatvor zbog nje, ali u suštini to je knjiga o ljubavi prema Rusiji; „Ružičasta mišica“ je moje najsmelije delo o životu, smrti i ljubavi... To je parodija na Danteovu „Božanstvenu komediju“, gde sama ružičasta mišica ima ulogu Vergilija, a Marusja je mladi Dante. Sa svakom knjigom u mom životu pojavile su se nove dimenzije.

 Prvi prikazi „Ruske lepotice” gotovo listom su bili negativni, pri čemu je čak bilo sudova da je taj roman „uvreda za rusku kulturu”, dok je danas štampan u zbirkama klasika. Da li Vama više odgovara pozicija klasika ili „vodećeg pripadnika subverzivne tradicije u ruskoj kulturi”?   

- Činjenica je da se odnos prema „Ruskoj lepotici“ u Rusiji radikalno izmenio. Bukvalno mi je ovih dana muškarac od oko 40 godina u Moskvi priznao da tek što ju je pročitao, i da je plakao čitajući tragičan kraj romana. To znači da postoji evolucija recepcije u Rusiji, to je dobar znak. Ja ne želim da zavisim ni od kritičara, ni od čitalaca. Pišem onako kako želim i umem. No, ako me jedni smatraju klasikom, a drugi skandaloznim piscem – verovatno su u pravu i jedni i drugi.

 Svojevremeno ste izjavili da tekst dolazi kroz vas a ne iz vas i da ne možete istovremeno biti i pisac i ateista. Gde je tu onda pozicija „ironičnog, pa i ciničnog skeptika”, kojeg često književna kritika pronalazi u Vašim delima?

- Zapravo, ja ličim na radio-prijemnik preko koga se prenosi signal. Ko ga šalje? Ne znam, ali to je nekakav poseban svet, koji sasvim ironično može da se odnosi i na naš život. Ili čak skeptično – kao na ne sasvim naučni projekat. Ali ja sam slobodan da ga emitujem; ja ga slobodno preuzimam, niko me ne pritiska.

 Jedan srpski književnik je upozorio da je sve manje ličnosti među piscima, dok je Vaš stav da još uvek postoje pisci, ali da više nema literature. Šta onda u takvom okruženju mogu da očekuju čitaoci?

- Smatram da je književnost, kao i kultura uopšte, borba sa entropijom, to jest sa raspadanjem, haosom, truljenjem. Ima boraca-pisaca, ali je malo tekstova koji se realno bore sa entropijom.

 Gubi li pozicija pisca-intelektualca značaj u današnjem svetu, baš kao i dilema da li je književnost važnija od slobode?

- Za pisca nije dovoljna inteligencija, već unutrašnja sloboda. Ako nema slobode, nema ni pisca.

 Da li su predviđanje da „književnost više neće postojati” samo apokaliptična slika budućnosti ili  konačno ishodište devize „u ćutanju je sigurnost”?

- U ćutanju je sigurnost, snaga, a književnost je tajna. Kada nje više ne bude bilo, neće biti ni nas, ljudi.

M. Stajić