Etnografski muzej slavi godišnjicu izložbom posvećenoj mirazu

Ove se godine nagrada "Borivoje Drobnjaković" za životno delo dodeljuje posthumno, Živki Romelić i Gordani Živković za ukupan izuzetan doprinos u oblasti etnološke muzeologije.



Istog dana biće otvorena izložba "A od roditelja... miraz - posebna ženska imovina između tradicije i savremenosti", autorke muzejske savetnice Vesne Dušković.



Institucija miraza datira još iz vremena stare Grčke i Rima i susreće se u različitim oblicima, na svim meridijanima i kod pripadnika različitih veroispovesti.



Pravna nauka jasno je definisala različite oblike bračnih davanja - miraz, svojinu, spremu, ruho, prćiju, dar, odnosno sva davanja nevestine porodice prilikom njene udaje.



U tradicionalnoj kulturi, miraz je imovina koju žena prilikom sklapanja braka poverava mužu na upravljanje i uživanje radi lakšeg podnošenja tereta izdržavanja porodice.



To je njeno nasleđe koje su joj roditelji poklonili za života ili, ukoliko oni nisu živi, braća i sestre.



U sferi imovinsko-pravnih odnosa miraz je bila jedina "stvar" koju je porodica obezbeđivala ženskim članovima domaćinstva.



Žene - sestre bile su lišene prava nasleđivanja, umesto toga imale su samo pravo na pristojno udomljenje (miraz, sprema, svojina), odnosno pravo na ostanak u kući ukoliko se ne udaju.



Ženin miraz muž nije mogao da nasledi nakon njene smrti, već samo deca koju je ona rodila.



U slučaju nemanja dece, muž je imao pravo na doživotno plodouživanje, ali je nakon njegove smrti ženina lična imovina vraćana njenoj porodici.



Žena je mogla i deo miraza da zavešta mužu.



Pravo na materinstvo, zaostavštinu posle majčine smrti, imale su prvenstveno ćerke - njihovo pravo bilo je preče u odnosu na sinove.



Miraz, svojina, sprema i darovi činili su jedinu ženinu imovinu sve do 1945. godine, nakon čega su zakonski izjednačeni naslednici oba pola.



Pravni dualizam, međutim, postojao je i danas postoji, jer se u naslednoj praksi i dalje koristi pravo patrilinearnosti, dok se odstupanju od tradicionalnog sociokulturnog stava pribegava jedino u slučajevima ukoliko su naslednici isključivo ćerke.



Institucija miraza u gradskoj sredini u Srbiji ustalila se u prvoj polovini 19. veka, dok je svoje zlatno doba, u ruralnim sredinama, doživela stotinu godina kasnije.



Iako zakon od 1945. godine ne prepoznaje miraz, on je do skora bio veoma aktuelan.



Danas, mada svi tvrde da miraza više nema, on se još može, ponegde, pronaći.



Miraz se danas prepoznaje u darovima koje zvanice donose mladencima prilikom venčanja.



Bilo da je reč o trajnim dobrima, poklonima za domaćinstvo u visokim iznosima ili, što je postalo uobičajeno, u novčanim (deviznim) iznosima, oni su osnova koja ima za cilj pomoć novoj bračnoj zajednici u budućem životu.



Na izložbi će publika moći da vidi oko stotinak predmeta, pre svega, odeće i tekstilnog pokućstva koji su doneti kao deo miraza ili spreme, ali i oni koji su dobijeni kao darovi ili uzdarja u svadbenim običajima u proteklih stotinak godina.



Etnografski muzej u Beogradu je osnovan 1901. izdvajanjem Etnografskog odeljenja iz okvira Narodnog muzeja, a otvaranje prve stalne izložbe Etnografskog muzeja upriličeno je 20. septembra 1904. povodom proslave stogodišnjice Prvog srpskog ustanka.



Predlog i idejno-teorijsku osnovu za stvaranje muzeja u kome će se izučavati narodni život sastavio je istoričar Stojan Novaković, redovni član Srpskog učenog društva (današnja SANU).



Danas se u zbirkama Muzeja čuva više od 120.000 muzealija među kojima je oko 50.000 etnografskih predmeta.