TEMA DNEVNIKA Vreme preporoda: Rusini u Kraljevini SHS posle 1918.
Tribinom i izložbom arhivskih dokumenata i fotografija iz prve i druge decenije 20. veka vojvođanski Rusini su u ponedeljak uveče u Novom Sadu obeležili 100. godišnjicu formiranja Rusinskog narodnog prosvetnog društva, prve organizacije rusinske nacionalne zajednice.
O značaju te institucije, njenim rezultatima i okolnostima osnivanja govorili su profesori dr Janko Ramač i dr Đura Hardi i književnik i publicista Đura Laćak, autor više značajnih radova posvećenih kulturnoj i društvenoj istoriji Rusina između dva svetska rata. Na skupu priređenom u dvorcu Eđšeg promovisana je i knjiga dr Đure Hardija „Rusini od prisajedinjenja do Prosvete”.
Tog 2. jula daleke 1919. godine iz 14 mesta Bačke, Srema i Slavonije stiglo je 150 Rusina u najlepšu novosadsku salu – u gradski Magistrat, s namerom da održi svoj prvi narodni zbor, na kojem su se delegati dogovorili da osnuju Rusinsko narodno prosvetno društvo. Činjenica da su Rusine u Magistratu dočekali gradonačelnik i veliki župan Bačke županije, jasno govori o tome, kako je na to ukazao profesor Hardi, koliko je država, pre svega državotvorni srpski narod, bili prijateljski naklonjena Rusinima i njihovim skromnim zahtevima.
– Rusini su, naravno, od svog doseljavanja sredinom 18. veka imali svoj identitet, crkvu, jezik, kulturu i neku svoju viziju, ali ta vizija nikad za prethodnih 200 godina nije bila definisana i javno proklamovana do 2. jula 1919, kada su se okupili u najlepšoj sali gradskog Magistrata i osnovali svoje prvo narodno prosvetno društvo – naveo je dr Hardi. – Tog društva sada ne bi bilo da nije bilo Velike narodne skupštine prisajedinjenja 25. novembra 1918. godine, kojoj su se Rusini, kao relativno mala zajednica, odazvali u neobično velikom broju – to je zabeleženo i u srpskoj istoriografiji. U zapisniku stoji da ih je bilo 21 iz bačkih mesta.
O okolnostima osnivanja Rusinskog narodnog prosvetnog društva dr Hardi je naveo da je ta nacionalna manjina krajem 19. veka bila izložena mađarizaciji, procesu od kojeg mnogi drugi nisu uspeli da se otrgnu. Događaji u Bačkoj i Sremu u 1918. i 1919. godini, pre svega Velika narodna skupština u Novom Sadu, međutim, stvorili su povoljnu društvenu i političku klimu za očuvanje nacionalnog identiteta. Rusinski nacionalni preporod, nošen na idejnim i materijalnim krilima Rusinskog narodnog prosvetnog društva, kako je to kazao dr Hardi, i posredno Grkokatoličke crkve, manifestovao se na više društvenih polja. Na prvom mestu dr Hardi navodi njegovu zaslugu za razvoj moderne rusinske književnosti i književnog jezika, koji je ostvaren na kodifikovanom narodnom jeziku.
– U tom kontekstu danas je jezik Rusina u Vojvodini priznat književni jezik u svetskoj slavistici. U početku medijum tog pokreta bila je štampana reč koja je izlazila kao periodično izdanje Rusinskog narodnog prosvetnog društva i to kao godišnjak pod nazivom „Ruski kalendar”, štampan od 1921. do 1941. godine, i nedeljnik „Ruske novini” između 1924. i 1941. godine – naveo je dr Hardi. Po popisima u jugoslovenskoj monarhiji, Rusina je 1921. godine bilo 20.382, a 1931. godine 27.681. „Ruski kalendar” je imao standarni tiraž od 3.000 primeraka, a interesovanje za njim, kako je to naveo profesor Ramač, bilo je tako veliko da nisu svi ni mogli da ga nabave. Godišnjak se bavio raznim temama, dodao je Ramač, počev od kulture do zdravlja, ali je najviše u to vreme pisano o poljoprivredi, s obzirom na to da se većina Rusina bavila zemljoradnjom. Činjenica da su rusinskom stanovništvu preovladali zemljoradnici, kazao je dr Ramač, zapravo i objašnjava zbog čega su rusinski prvaci uglavnom bili sveštenici i učitelji, koji su u to vreme imali najveći stepen obrazovanja.
Rusinsko narodno prosvetno društvo je u potpunosti finansiralo i oraganizovalo izdavanje rusinskih uybenika, koje su Rusini za svoju upotrebu imali u državnim školama. Iako malobrojna zajednica, Rusini su na taj način iskoristili naklonjenost državnih vlasti i preko poduhvata i formalnog zastupništva Rusinskog narodnog prosvetnog društva ostvarili pristup prosveti na maternjem jeziku kao svoje manjinsko nacionalno pravo u Kraljevini Jugoslaviji.
Po jednom zvaničnom izveštaju poslatom u Društvu naroda 1931. godine, u državnim školama na rusinskom jeziku bilo je 18 odeljenja i 27 učitelja. Po drugoj statistici, sastavljenoj deceniju kasnije, 1940. u narodnim školama na području Dunavske banovine radila su 22 odeljenje na rusinskom jeziku u koja je bilo upisano 1.376 đaka.
Dr Ramač je istakao da je Rusinsko narodno prosvetno društvo postiglo vidne rezultate u kulturno-umetničkom životu Rusina gotovo u svim mestima u kojima su živeli, naročito u pozorišnom amaterizmu. A kako su Narodno prosvetno društvo i njegov upravni odbor u periodu između dva rata obavljai svoje dužnosti govore i rezultati.
– Oni su oformili mesne odbore u 11 mesta u kojima su postojale grkokatoličke parohije i podsticali muzičko-scensku deletnost – objašnjava Đura Laćak. – Uz pomoć donatora i priloga svojih članova, otkupili su zgradu u kojoj je bilo sedište Narodnog prosvetnog društva, izgradili su zgradu u koju su smestili svoju štampariju, gde su štampana sva njegova izdanja od početka 1937. do 6. aprila 1941. Od 1921. do 1941. godine izdali su 21 kalendar, tridesetak publikacija, u okviru kojih sedam uybenika za osnovne škole i devet naslova namenjenih starijem uzrastu, a ostalo je bilo verskog sadržaja. Od 1924. do 1941. izlazili su nedeljni informativni list „Ruske novini”, od 1938. do 1941. časopis za kulturu „Dumka” i časopis za rusinsku decu „Naša zagradka”, u prevodu „Naš vrtić”.
E. Marjanov
Projekat „Tolerancija i raznolikost udružene u zajednički život Vojvodine” realizuje „Dnevnik” uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i verske zajednice.