NININE MUSTRE Ku­po­ho­lik

Joj što mi to te­ško pa­da! Moj bi se ose­ćaj ka­da kro­čim u ne­ki od tih ogrom­nih, le­po na­kin­đu­re­nih kon­tej­ne­ra mo­gao sve­sti na ne­ko­li­ko re­či: kao da me na ula­znim vra­ti­ma do­če­ku­ju sto­ti­ne igli­ca ko­je me boc­ka­ju sve vre­me dok bo­ra­vim unu­tra. I uvek je­dva do­če­kam da iza­đem i da du­bo­ko udah­nem iako je unu­tra va­zduh svež, le­ti ras­hla­đen, zi­mi za­gre­jan. Ta­mo me uvek ne­što gu­ši, ste­že, boc­ka i ne pri­ja, bi­lo da se na­la­zim u svo­joj ze­mlji ili u ino­stran­stvu. Taj moj ot­por, do­veo je do to­ga da u ku­po­vi­nu sa­mo on­da kad tač­no znam šta že­lim da ku­pim, odem po to, i be­žim na­po­lje.

Za­to sam se ne­dav­no baš ja­ko iz­ne­na­di­la, ka­da sam za­mo­li­la se­stru ko­ja mi je bi­la u go­sti­ma, da ode­mo za­jed­no da po­ku­pu­jem ne­ke sit­ni­ce u ve­li­kom tr­žnom cen­tru. To­li­ko smo se le­po za­ba­vi­le, da mi je to bio je­dan od naj­lep­ših da­na ovog le­ta. Mi­slim da sam ot­kri­la u če­mu je taj­na: ona tač­no pam­ti gde je ko­ja pro­dav­ni­ca i u ko­joj je šta ko­li­ko ko­šta­lo. Jed­no­stav­no za to ima da­ra. Ja sa dru­ge stra­ne, čim uđem, već ne znam gde su ula­zna vra­ta (ona kod ko­jih već ose­tim boc­ka­nje). Ta me ne­sna­la­žlji­vost u pro­sto­ru do­dat­no slu­đu­je i iz­be­zu­mlju­je.

A tek ove pro­dav­ni­ce što se ras­pro­sti­ru na vi­še spra­to­va! Pa to je pra­vo mu­če­nje za mo­ju iona­ko upit­nu lo­gi­ku ko­ja je sve vre­me op­sed­nu­ta pi­ta­njem: „Je l' sam po­šla, il' sam do­šla?“. A on­da još i one par­fi­me­ri­je iz ko­jih na­pa­da­ju to­li­ko ja­ki mi­ri­si da mi se za­vr­ti u gla­vi. To­li­ko he­mi­je stvar­no je pre­vi­še za moj mo­zak, po­go­to­vo ka­da se uzme u ob­zir po­za­ma­šna po­vr­ši­na no­zdr­va ko­ji­ma sam osu­đe­na da di­šem i nju­šim uoko­lo. Ni­šta od to­ga mo­ja se­stri­ca ne pri­me­ću­je! Ona je pra­vi pri­mer ka­ko to iz­gle­da bi­ti sa­da i ov­de.

Ako smo po ne­što do­šle, to ne­što je u fo­ku­su pa­žnje. Osta­lim stva­ri­ma ne pri­da­je zna­čaj, pip­ka ma­te­ri­ja­le, ko­men­ta­ri­še de­ze­ne i kro­je­ve, us­put zbi­ja­ju­ći vr­hun­ske ša­le na ra­čun ono­ga što ne sma­tra do­volj­no do­brim ili kva­li­tet­nim i pre­ci­zno na kra­ju oda­bi­ra baš ono po šta smo do­šle. Na­rav­no da je pred­nost i u to­me što me do­bro po­zna­je, pa je sve on­da i lak­še i jed­no­stav­ni­je oba­vi­ti, a us­put se do­bro za­ba­vi­ti. Ta­ko sam ja shva­ti­la da je dru­štvo sa ko­jim se ide u ku­po­vi­nu, naj­va­žni­je od sve­ga. (Kad već sa­ma ne umem i ne vo­lim da se sna­la­zim). Da mo­gu, uvek bih vo­di­la se­stru sa so­bom – em nam je za­bav­no, em je ko­ri­sno.

Naš otac je jed­nom pri­li­kom za se­be iz­ja­vio da je ku­po­ho­lik, na op­šte iz­ne­na­đe­nje svih nas ko­ji zna­mo da on sko­ro ni­ka­da ne ide u ku­po­vi­nu, osim po ne­što spe­ci­fič­no za ba­štu ili za pe­ca­nje. A on­da nam je po­ja­snio da je  ku­po­ho­lik jer vo­li da se ku­pa, i to naj­vi­še pod ve­drim ne­bom, za­hva­lju­ju­ći im­pro­vi­zo­va­nom tu­šu i boj­le­ru ko­ji je ofar­bao u cr­no, pa se gre­je pri­rod­no, na sun­ce. Mo­žda otu­da ta mo­ja od­boj­nost pre­ma tr­žnim cen­tri­ma! Pa i u mo­jim je ge­ni­ma utka­na lju­bav pre­ma otvo­re­nom pro­sto­ru, sve­žem va­zdu­hu i ose­ća­ju slo­bo­de ko­ji sve to u te­lu iza­zi­va. A eto i za ku­po­vi­nu sam pro­na­šla mu­stru: do­volj­no je da sa so­bom po­ve­dem svo­ju se­stru. Osim što raz­u­me, ku­po­va­ti ume.

 Ni­na Mar­ti­no­vić Ar­mbru­ster

www.ninamartinovic.com