NININE MUSTRE Kupoholik
Neke od današnjih sasvim uobičajenih aktivnosti koje su nekima čak vrlo drage i zanimljive, u meni bude ogromnu odbojnost. Jedna od njih je kupovina, pogotovo kupovina u velikim tržnim centrima.
Joj što mi to teško pada! Moj bi se osećaj kada kročim u neki od tih ogromnih, lepo nakinđurenih kontejnera mogao svesti na nekoliko reči: kao da me na ulaznim vratima dočekuju stotine iglica koje me bockaju sve vreme dok boravim unutra. I uvek jedva dočekam da izađem i da duboko udahnem iako je unutra vazduh svež, leti rashlađen, zimi zagrejan. Tamo me uvek nešto guši, steže, bocka i ne prija, bilo da se nalazim u svojoj zemlji ili u inostranstvu. Taj moj otpor, doveo je do toga da u kupovinu samo onda kad tačno znam šta želim da kupim, odem po to, i bežim napolje.
Zato sam se nedavno baš jako iznenadila, kada sam zamolila sestru koja mi je bila u gostima, da odemo zajedno da pokupujem neke sitnice u velikom tržnom centru. Toliko smo se lepo zabavile, da mi je to bio jedan od najlepših dana ovog leta. Mislim da sam otkrila u čemu je tajna: ona tačno pamti gde je koja prodavnica i u kojoj je šta koliko koštalo. Jednostavno za to ima dara. Ja sa druge strane, čim uđem, već ne znam gde su ulazna vrata (ona kod kojih već osetim bockanje). Ta me nesnalažljivost u prostoru dodatno sluđuje i izbezumljuje.
A tek ove prodavnice što se rasprostiru na više spratova! Pa to je pravo mučenje za moju ionako upitnu logiku koja je sve vreme opsednuta pitanjem: „Je l' sam pošla, il' sam došla?“. A onda još i one parfimerije iz kojih napadaju toliko jaki mirisi da mi se zavrti u glavi. Toliko hemije stvarno je previše za moj mozak, pogotovo kada se uzme u obzir pozamašna površina nozdrva kojima sam osuđena da dišem i njušim uokolo. Ništa od toga moja sestrica ne primećuje! Ona je pravi primer kako to izgleda biti sada i ovde.
Ako smo po nešto došle, to nešto je u fokusu pažnje. Ostalim stvarima ne pridaje značaj, pipka materijale, komentariše dezene i krojeve, usput zbijajući vrhunske šale na račun onoga što ne smatra dovoljno dobrim ili kvalitetnim i precizno na kraju odabira baš ono po šta smo došle. Naravno da je prednost i u tome što me dobro poznaje, pa je sve onda i lakše i jednostavnije obaviti, a usput se dobro zabaviti. Tako sam ja shvatila da je društvo sa kojim se ide u kupovinu, najvažnije od svega. (Kad već sama ne umem i ne volim da se snalazim). Da mogu, uvek bih vodila sestru sa sobom – em nam je zabavno, em je korisno.
Naš otac je jednom prilikom za sebe izjavio da je kupoholik, na opšte iznenađenje svih nas koji znamo da on skoro nikada ne ide u kupovinu, osim po nešto specifično za baštu ili za pecanje. A onda nam je pojasnio da je kupoholik jer voli da se kupa, i to najviše pod vedrim nebom, zahvaljujući improvizovanom tušu i bojleru koji je ofarbao u crno, pa se greje prirodno, na sunce. Možda otuda ta moja odbojnost prema tržnim centrima! Pa i u mojim je genima utkana ljubav prema otvorenom prostoru, svežem vazduhu i osećaju slobode koji sve to u telu izaziva. A eto i za kupovinu sam pronašla mustru: dovoljno je da sa sobom povedem svoju sestru. Osim što razume, kupovati ume.
Nina Martinović Armbruster