Kuvar Momčilo Ignjatović slika na gigantskim platnima

Momčilo je nedavno stekao penziju, nakon što je ceo radni vek hranio ljude kao kuvar u JNA, pa u radničkim menzama, banjama i elitnim restoranima bivše Jugoslavije, ali i preko granice gotovo pet godina. Ipak, naglašava da je prvo počeo da slika pa tek dosta kasnije u Nišu diplomirao kutlaču i varjaču.

– Moji su iz sela Temska, petnaestak kilometra od Pirota i pošto sam dobio stipendiju „Planinke“ iz Kuršumlije, morao sam da je kod njih odradim bar dve godine, a posle nema gde me nije bilo – prepuna je Momčilova radna knjižica. – Prvo u tada obaveznim restoranima društvene ishrane Šumsko-industrijskog kombinata „Kopaonik“ i EI Niš, Lukovskoj i Kuršumlijskoj banji.

Pročulo se Ignjatovićevo umeće i u Bugarskoj, pa su ga angažovali u  prestonoj Sofiji i poznatom zimskom centru Banjsko.

– Tamo sam znao da radim i po 18 sati dnevno, a, recimo restoran „Ernest Hemingvej“ bio je baš mnogo jako mesto. Dolazilo je mnogo i našeg sveta, naročito ljudi s estrade, a najčešće Miroslav Ilić. Dobro se zarađivalo, ali je bilo zaista naporno – priča Momčilo.

Međutim, stekao je dobru kondiciju blagovremeno, još u ranoj mladosti, pa dok je 1974. služio vojni rok u Sloveniji, spremao je obroke za čitavu Pohorsku brigadu – dnevno šest kazana, a svaki po 300 litara. Znalo se da se u kasarni dobro jede pa su da zameze dolazile i mnoge viđene ličnosti, pa i članovi tad poznate grupe „Pepel in kri“. Posebno je bila omiljena među vojnicima prelepa Ditka Haberl.

Zato je bio spreman da, po nalogu šefova EI Niš, za jednu smenu spremi 18.000 obroka, a za drugu još 10.000 jer je preduzeće imalo gotovo 30.000 zaposlenih. Za ogromno preduzeće bilo je potrebno oko 300 kuvara, plus njihovo pomoćno osoblje.

Ističe da je velika razlika kuvati u restoranskoj kuhinji ili u kućnoj u šerpi i loncu, ili za hiljade ljudi. I da bi se probalo jelo iz kazana u koji staje nekoliko stotina kilograma namirnica, treba veštine i posebne procedure. Velikom kutlačom dugom gotovo dva metra mora se zahvatiti s dna, izvaditi, ispod postaviti tanjir, pa tek onda videti da li nešto fali. Recimo, još soli.

– Kod kuće u Pirotu kuvam ja, a Momčilo samo kad su brojni gosti – dodaje supruga Snežana, rođena u Somboru, ali se s roditeljima kad je imala pet godina vratila u Pirot. – I moji su s juga, svojevremeno su došli u Odžake, radili na salašu, ali vuklo ih zavičaju. Sad nam ovde živi i radi sin Aleksandar, snaja je iz Bačkog Novog Sela i zaposlena u Palanci, a unuče nam se rodilo kraj Dunava. Momčilo je mom ocu za uspomenu naslikao jedan salaš iz okoline Sombora s guskama, da se seti davnih dana, a ja sam bila malo i ne sećam se života u Bačkoj.

Momčilo se već odomaćio u Panoniji, pa dobro uočava razlike i sličnosti sa svojim, 500 km udaljenim zavičajem. Primetio je i da Palanka ima više industrije, ali je Pirot uređeniji, valjda i jer mu je jedino preostala fabrika „Tigar“. Ne pravi paralele sa Švajcarskom, gde su mu ćerka, zet i unučad. Nije mu daleko ni da do njih „skokne“.

Mada ni sada ne izbegava kuhinju, ima više vremena za slikanje, pa nije siguran u to da li je više kuvar ili slikar.

-Za sve je kriv izvesni Vidojko Ignjatović, koga sam video kako slika kad sam imao pet-šest godina – seća se Momčilo. – Crtao je „Devojku pod velom“ pa sam probao i ja i do danas sam uradio sigurno više od 3.000 slika. Uglavnom ulja na platnu i akvarele, ali sam radio i na zidu, na malteru, međutim, to je veoma zahtevno. Najviše volim pejzaže, a opčinjen sam vodom. U okolini Pirota je mnogo reka i rečica, petnaestak slapova, jezera i gotovo na 95 odsto mojih slika su brda, planine, livade, cveće, a voda, ako nije u prvom planu, bar se u nekom ćošku vidi deo potočića... Mnogo slika sam prodao, pa i onih po velikih dimenzija. Jedan Piroćanac je kupio, recimo, platno na kojem je jedan dvorac kraj Minhena. Na najvećem, 3,5 puta 2,5 metra, takođe je zamak. Bilo je dana kad sam više zarađivao od „malanja“ nego kuvanja. Posebno početkom devedesetih. Za jednog crnogorskog galeristu na Jadranu sam morao dnevno da napravim tridesetak slika na kartonu, doduše manjih dimanezija. Toliko sam se zaneo, gotovo dva dana nisam stao, pa mi je valjda od isparenja boja pozlilo i morao sam se neko vreme odmarati.

- Mada mi je realizam bliži, nisu mi daleki ni apstraktni motivi. Imam i mnogo hobija, filatelista sam sa 16 punih albuma poštanskih maraka, skupljam knjige, stripove i stare časopise, a kao dobar šahista pobeđivao sam na turnirima... U kući mi je ostalo tek tridesetak eksponata koji nisu za prodaju, a nekoliko slika sam doneo sinu i snaji na poklon. I naslednik, izgleda, povukao na mene, a pošto za sad nema uslova, radi u olovci i tušem, ali vidim da mu vrlo dobro ide - kaže Momčilo.

Miloš Sudžum