Dnevnik u selu s imenom i prezimenom: Vladimirovac
Ove godine je Vladimirovac dosta toga dobio, gradimo se, ali ljudi odlaze i ne radi se ništa da zadržimo mlade - priča sekretar Mesne zajednice Vladimirovac Zoran Maksimović koji je na toj funkciji od 1991. godine i, kako bi se reklo, poznaje svoje mesto u dušu.
- Sticajem okolnosti, sad smo rekonstruisali staru osnovnu školu i taj projekat vredi oko 300 miliona dinara. Asfaltiramo put prema Devojačkom bunaru, sredili smo sportsko-penzionerski klub u Mesnoj zajednici, renoviran je Dom kulture i pojedine prostorije za potrebe baletske i muzičke škole, radili smo prelaze preko pruge, rekonstruišemo vodovodnu mrežu za potrebe škole, čeka nas pokrivanje obdaništa jer je krov zubom vremena oštećen, uložena su značajna finansijska sredstva za obnovu kotlarnice za grejanje škole i zabavišta...
Nabrajajući šta je sve u tom selu uloženo, nameće se pitanje, pa šta, onda, ne valja u tom mestu koje se nalazi u opštini Alibunar na samom obranku Deliblatske peščare.
- Nažalost, otkako je propao „Agroživ” koji je zapošljavao oko 300 naših radnika, više od 1.000 ljudi je u tim porodicama ostalo bez onog elementarnog - navodi naš sagovornik. - Danas malo njih radi u Pančevu, neki su u osnovnoj školi, ambulanti, neki rade pri opštini. Nemamo nikakve firme, ništa što je značajno da se napomene.
Čak i poljoprivrednici, pričamo o onim manjim, jedva krpe kraj s krajem. Prema rečima Maksimovića, „poljoprivredni tajkuni su prigrabili veći deo zemlje”, a nedavno izgrađeni vetroparkovi tek pomalo zahvataju vladimirovačke atare.
- Nema ni tu boljitka, naše mesto nema nikakve prihode od tih vetroparkova. Za poljoprivredne površine koje su zauzete jedni plaćaju zakup, a drugi su ih baš kupili. Nažalost, ni tu nemamo nijednog zaposlenog - objašnjava Maksimović.
Najveća stopa nezaposlenosti beleži se kod mladog življa kojeg je, svakako, sve manje. Nekad je u Vladimirovcu bilo oko 6.000 stanovnika, a sad možda ni 3.000. Ljudi mahom odlaze u inostranstvo, Beograd, Pančevo, Vršac. Uprkos tome, u selu i dalje rade dva objekta osnovne škole „1. maj” - jedan, renovirani, u samom centru, a drugi na izlazu iz mesta, u Koloniji, gde idu deca od prvog do četvrtog razreda.
- Škola može da primi i preko hiljadu đaka, ali sad ih ima oko 500 - kaže Maksimović. - Nekad su bila po tri odeljenja, jedno rumunsko i dva srpska, u generaciji je bilo oko 100 dece, a sad je jedno rumunsko i jedno srpsko.
Devojački bunar je vikend naselje udaljeno od Vladimirovca nekoliko kilometara. Kad odete tamo, kroz šumski tunel sveže asfaltiranim putem, stičete utisak da ste na mestu koje niste mogli ni da zamislite: cvrkut ptica, mir, tišina, svež vazduh, a opet ima i onih koji tu stalno žive, restoran, prodavnice, veliki fudbalski teren, bazen usred šume, kućice i crkvica od drveta - milina. I ceo taj deo broji oko 1.600 vikendica od kojih ne vidite ni desetak; sve su dobro sakrivene u debeli ’lad.
- Postoje razne legende zašto se to zove Devojački bunar, a jedna od njih jeste u sećanje devojke koja je išla po vodu i udavila se - objašnjava sekretar MZ Vladimirovac Zoran Maksimović, zaključivši da je bunar zatvoren kako se ne bi još koja devojka udavila.
Od početka ove godine umrlo je oko stotinak meštana, a rođeno je manje od deset.
- Selo je ostarilo, normalno je da imamo samo smrti - dodaje sekretar lokalne Mesne zajednice. - Naše selo je lepo i veliko, može da primi i do 20.000 stanovnika.
Ipak, oni koji i žive tu imaju redovnu autobusku liniju, budući da busevi koji kreću iz četiri okolna mesta prolaze kroz Vladimirovac. Voz je još uvek aktuelan, a železnička pruga vodi, ni manje ni više, nego do Vukovog spomenika u Beogradu. Opasan silnom šumom, Vladimirovac se nalazi na 160 metara nadmorske visine, pa pre dva veka nije bilo lako kopati bunare, ali svaka kuća ima po jedan ozidan koje su punili, bar do kraja šezdesetih godina prošlog veka, kada je selo dobilo vodovod.
- Mi toliko imamo peska da nama kiša treba svaki dan - kaže Maksimović, dodajući da su zato i sadili šume, kako bi sprečili eroziju peska.
Lea Radlovački
Foto: V. Fifa
U ovcama traži spas, ali potreban i čobanin
Poljoprivrednik Nikola Bodrožić već neko vreme traži čobanina koji bi mu savesno pazio na 350 grla ovaca pramenki za priplod. Kako kaže, od maja prošle godine promenio je devetoricu jer su svi imali problem sa - alkoholom!
- Možete da im date para koliko hoćete, ali ne vredi, alkohol je problem. Piju! A uslovi na poslu su normalni: plata 40.000 dinara, imaju hranu, duvan i radno vreme non-stop. Držim samo ovce, a ovnove prodajem, ukoliko ih čobani ne prodaju pre mene. Držanje ovaca je zadnji stadijum i to ako uspe - žali nam se Bodrožić, koji je do pre dve godine imao farmu krava koju je morao da proda jer je, zbog lošeg odnosa cene hrane i mleka, bio u gubitku i do 3 miliona dinara godišnje na 32 muzne krave.