BUTO PLES Lepo se krije i u tami našeg tela

Nakon gostovanja u Finskoj i Mađarskoj u okviru evropske turneje „Životna rezonanca”, posvećene istraživanju zanemarenog sadržaja psihe, novosadskoj publici na Brod teatru predstavila se 14. avgusta internacionalna trupa „Subbody Resonance Butoh”. Tejusa, Nabilu i Goru iz Indije, Santerija, Sonju i Emiliju iz Finske, Ripli i Adama iz Amerike, Ritu iz Španije, Sofiju iz Italije, Aleksandru iz Australije i našeg sagovornika Aleksandara Isailovića iz Srbije spojila je škola buto plesa 71-godišnjeg Rizoma Lija na Himalajima u Indiji.

Buto ples nastao je u Japanu nakon Drugog svetskog rata, iz ideje da se suprotstavi tradicionalnom nacionalnom plesu, a pružajući otpor apatičnosti društva. Svedeni, groteskni, nesimetrični i sablasni pokreti, van balansa, te specifična bela šminka na licima izvođača, neke su od osnovnih odlika nesvakidašnjih performanasa koji se, radi eksperimentisanja, ne odigravaju uvek na sceni već i na neobičnim mestima: u močvarama, šumama, hramovima, na glečerima, bazenima, ulicama, trgovima, smetlištima.

–  Težimo potrazi za novom estetikom plesnog pozorišta – objašnjava Aleksandar Isailović. – To lepo može biti na nekim mračnim, neobičnim mestima, kao i u tabu temama. Inspiracija se krije i u tami našeg tela, kao i u transformaciji u druge oblike života, pa i nežive stvari. Za svakoga od nas buto ima drugačije značenje, ali ono što nas je privuklo i zadržalo u tom umetničkom svetu jeste sloboda koju nam pruža u istraživanju autentičnog pokreta.

Kako kaže, njihovu grupu čine osobe sa šarolikim iskustvom u savremenim i tradicionalnim plesovima, pozorištu, pa i fizičkom teatru, što ih čini jedinstvenim.

– Buto tehnika ima mnogo, a „koreografi” imaju različita shvatanja forme, u čemu su manje ili više strogi. Tačno je da većina njih teži obliku koji nije konceptualan i koji više izvire iz nečeg nesvesnog, podsvesnog ili čak neljudskog. Međutim, naše telo pamti sve, pa tako i naša prethodna plesna iskustva. Ne težimo nužno zaboravljanju i odbacivanju onoga što je u našim ćelijama, ali svakako da ga želimo pretočiti u ono istinsko i autentično, a ne prazno i formalno – objašnjava Isailović.

Improvizacija za njih, dodaje, svakako ne znači potpuno neodređen i haotičan sled pokreta, već pre slobodu prepuštanja i transparentost u korelaciji sa unutrašnjim i spoljašnjim sadržajima koji imaju neka svoja pravila.

– U našem radu je teško odrediti tačnu poziciju. U nekom smislu, svi pokreti i sitni plesno-pozorišni detalji jesu improvizacije jer dobijaju oblik u samom trenutku. Međutim, uvek imamo teme i jasno određene strukture koje zovemo buto-fu, što je neka vrsta partiture. U tom smislu, iz toga nema iskakanja. Ono što je najvažnije za nas jeste međusobno osluškivanje u samom momentu i ono što mi zovemo rizomovanje. Tako postajemo deo nečeg većeg, nečeg što nas sve u isto vreme prožima i što ima određena pravila koje naša tela prate u tim trenucima – kaže.

Za posmatranje buto nastupa, tvrdi, nema jasnih smernica.

– Biti tu, prisutan i disati zajedno sa umetnicima je možda jedino neophodno – zaključuje. – Reakcije publike su zaista različite: postoje ljudi kojima je ovo neprijatno ili odbojno, nekima je potresno ili oslobađajuće, a nekima zabavno i šokantno. Nama su sve one, pozitivne ili ne, jednako zanimljive i, naravno, veoma važne za istraživanje. Ono što je sigurno: retko kad se desi da neko ostane ravnodušan.

Slađana Milačić