Zmajevčanka u svom dvorištu gaji trista vrsta

Uprti baka Juca četku i merdevine, pa biciklom na posao, ranom zorom, ali pre nego što krene zalije cveće, koje u izobilju raste u njenom betonskom dvorištu. Cveće je njena ljubav još iz mladosti, pa onda i nije čudno što iz betona raste i cveta.

- To je cveće koje se ne seje, to je samoniklo cveće koje niče iz betonskih pukotina, gde god se nađe i najmanja pukotina iz nje nikne cvet Davno je to bilo kad sam prvi put zasadila semena raznih cvetnih vrsta koje su mi sve do kasne jeseni krasile dvorište. Kad se pred zimu cveće osuši, počupam stabljike sa kojih opadne seme koje prezimi u pukotinama između betonskih ploča, a kad pukne proleće iz tih semena ponovo niču nove stabljike koje već u aprilu počnu da cvetaju. Dok je sve u jeku nicanja imam puno posla, plevim i čupam travu, ne dozvoljavam da niko gazi po nejakim cvetnim stabljikama. U tom periodu satima sam u dvorištu negujući svaku ponaosob – priča Julijana Balango.  Od detinjstva voli cveće jer, veli, svaki cvet je odraz lepote, ima dušu i nežnost i ako mu posvetite pažnju uzvratiće vam svojom lepotom i mirisom.

-  U dvorištu mi je preko trista vrsta cveća i zamislite tu lepotu, šarenilo kao pogled u rajski vrt. Najlepše mi je predveče kad sednem sa komšijama, rodbinom i prijateljima u dvorište, i pijući kafu uživamo u cvetnom šarenilu i mirisu, petonije, lepog čoveka, lepog dečka, mačkovog repa, muškatli, točira, dalije..., jednostavno se preporodimo – priča Juca. - Cveće je izvor koji mi daje snagu, podmlađuje mi duh, baš kao i moja deca i unučići koji često svrate da zajedno uživamo. Ko god navrati u moje dvorište, čudi se kako cveće može iz betona da raste. Slikaju se, kako kažu, sa čudom iz mog dvorišta. Moja ljubav prema cveću i dalje ostaje a svima preporučujem, volite cveće i ono će voleti vas i pevajte mu onda brže raste.

Tekst i foto: Laslo Kiš