Susreti, Žan-Šarl I: Ne snimam filmove koji se temelje na laži

U razgovoru koji smo vodili na Paliću francuski reditelj je, međutim, otkrio da ga je i pre gotovo četvrt veka filmski put doveo u ove krajeve, tačnije u Kovilj na snimanje filma Emira Kusturice „Crna mačka, beli mačor“...

Kao tada još uvek student akademije umetnosti upoznao sam Kusturicu, čije sam filmove cenio, pogotovo „Vreme Cigana“ (pod tim je imenom na francuskom tržištu plasiran „Dom za vešanje“, prim. aut). Pričali smo tada i o tom njegovom ostvarenju, ali i o mnogim drugim stvarima, i on me je na kraju pozvao da dođem u Srbiju na snimanje njegovog novog filma. Planirao je da to bude dokumentarac o životu Cigana, crno-beli, na 16 milimetarskoj traci. Dobro se sećam da mi je tada rekao: Ma j...š festival u Kanu, nemam više nameru da tamo prikazujem svoje filmove... Na kraju je taj njegov dokumentarni projekat postao klasičan igrani film „Crna mačka, beli mačor“, a ja sam na snimanju u Kovilju bio samo četiri dana, jer se vreme pokvarilo. Izgubili smo dobro svetlo, čisto plavo nebo, na kojem je Kusturica insistirao, i snimanje je prekinuto na neko vreme, prisetio se Žan-Šarl I.

Naš se sagovornik nije odmah vratio kući, već je neko vreme ostao u Beogradu, gde je upoznao i legendu ju-rok scene Vladu Jankovića Yeta. Na kraju je od njega zatražio da ga odvede kod neke prave romske porodice. Na to ga je Vlada Yet pitao: Bogate ili siromašne?

Pa siromašne, odgovorio sam mu. Na kraju sam zaista proveo neko vreme sa jednom siromašnom ciganskom porodicom. I bilo je ludo. Mnogo luđe nego na snimanju Kusturičinog filma (smeh)... 

Ovo interesovanje Žan-Šarla Ija za život Roma nije, međutim, bilo plod trenutnog hira, naprotiv. Uostalom, dobar deo njegovog filmskog opusa posvećen je Jenišima, malobrojnoj zajednici koja se sreće u Luksemburgu, Nemačkoj i Francuskoj, a koju zbog njima karakterističnog nomadskog načina često nazivaju i „belim Ciganima“...

Postoji poduži predtekst mog interesovanja za Cigane. Moj je pradeda s majčine strane bio Jeniš. Rođen je krajem 19. veka u nomadskoj porodici upravo negde na tlu Srbije. Tokom rata je bio regrutovan u nemačku vojsku, ali je u nekom trenutku dezertirao i prebegao na francusku stranu. Posle je oženio moju prabaku, koja nije bila Ciganka već seljanka. I skrasio se. Taj deo naše porodične istorije nije nam, međutim, bio poznat sve dok mnogo godina kasnije moj ujak nije sreo nomade sa istim prezimenom, Dorkel i zainteresovao se, nakon čega je počelo traganje za starim fotografijama, našim i njihovim, da bi se na kraju ispostavilo kako se u osnovi radi o jednoj porodici. Za mene, koji sam u to vreme još bio klinac, ovo otkriće predstavljalo je svojevrstan znak. Osetio sam, naime, jaku potrebu da idem dalje u traganju za korenima, odnosno istraživanju tog dela familije koji do tada nisam poznavao.

Na kraju se, napominje Žan-Šarl I, polje interesovanja prirodno proširilo, odnosno nije se zadržalo samo na priči o vlastitoj familiji, „jer umetnost jednostavno teži da izađe van utvrđenih okvira, pa bili oni i porodični”.  Na tom „nomadskom istraživačkom putovanju” su mu, kako je rekao, primaran uzor bili pisci koji su otkrivali druge kulture, i bili u stanju da iz tih kultura izvuku esenciju i daruju je svima nama kroz svoju umetnost. Upravo te veze između nas danas i onoga što ti pisci, umetnici doživeli, to  je on što ga je vodilo, pojasnio je reditelj.

Trebalo mi je deset godina da počnem da snimam filmove, jer je prethodno moj projekat zapravo bio da postanem nomad. Dakle, ne neko ko takav život posmatra s druge strane kamere, već neko ko ga živi. I pridružio sam se toj „novoj” mojoj familiji, pri tome otkrivajući i evangelističku religiju - ja sam katolik - koja je duboko ukorenjena u njihovu svakodnevicu. Na to su se nekako naslonila iskustva iz detinjstva, jer su i baka i deda s mamine strane, kod kojih sam živeo, bila jako okrenuta malim čudesima, koja su bila deo svakodnevnog života. Nažalost, kasnije su ta mala čudesa nestala iz mog života, jer više nisam bio mali i nisam živeo s njima, a Francuska u kojoj sam stasavao nije bila okrenuta veri, izvoru, vatri života, već suvom raciju. Takva je i danas, a takva je danas i cela Evropa. Ali ja više nisam mogao tako da živim, zahvaljujući iskustvu s Jenišima, koji su mi dali ono što mi je nedostajalo: spoznaju da se može živeti drugačije... Jeniši bivaju ili ne bivaju prihvaćeni od strane društva, primaju socijalnu pomoć, uzimaju je od države, nemaju ništa protiv toga, ali neće da se povinuju drugim tekovinama savremenog društva. Oni ostaju u svom svetu. Najzad, i moj politički stav je da svako ima pravo da živi svoj život, na način koji sam odabere, naravno pod uslovom da time ne ugrožava istu takvu slobodu drugih.       

Upravo takav pogled na svet, koji će pretočiti u svoje filmove, i doneo mu je Nagradu „Underground Spirit“, koja se na Paliću tradicionalno dodeljuje za jedinstvenu poetiku i dugogodišnji rad na nezavisnom filmu.

Kada sam kao klinac gledao filmove, interesovala me je samo opipljiva avantura. „Mobi Dik” je, recimo, bio moj favorit. Međutim, još dok sam bio na akademiji, opredelio sam se za eksperimentalni i andergraund film. Moja primarna vokacija je, zapravo, slikarstvo. I u takvim sam filmovima video mogućnost da spojim dve umetnosti. Drugim rečima, nisam postao reditelj da bih snimao za bisokopsku publiku. Ali, eto, sad završavam film u Meksiku, u kojem su i tri profesionalna glumca, jedan od njih je Pol Anderson iz serije Peaky Blinders. I tim iskustvom sam se, eto, vratio u svet opljive avanture, jer snimamo na prilično opasnim lokacijama (smeh). 

Dokumentarni film ili fikcija? Koga je za to briga. Ono što jeste važno to je pronaći pravu ravnotežu između onog što želiš da kažeš i načina na koji ćeš to učiniti, koristeći odgovarajuće zajedničke kodove, reči su Žan-Šarla Ija, koje su citirane kada mu je na palićkoj Letnjoj pozornici uručivana nagrada.

Vrlo često priča mene pronalazi. Veoma sam senzitivan, osetljiv na pojedine situacije, one me često i šokiraju. Taj šok se onda polako transformiše u priču, koja postaje sve bujnija i bujnija, moćnija. I ništa se tu ne gradi na laži, fikciji, već samo na želji da se što više toga pokaže, osvetli. Naravno, i sam tražim priče, idem ka njima, eto sad snimam u Meksiku, pre skoro 25 godina sam sa istim ciljem bio u Srbiji, sve u želji da se nađem u situaciji koja će me šokirati. A to onda znači i umetnički isprovocirati.     

S filmom-fikcijom gledalac može da se poistoveti, u svoj fantaziji i ideji, kako bi, recimo, dok sedi u bioskopskoj sali sebe voleo da vidi. Ili ne bi voleo. U ljubavnoj aferi, dok spašava svet, tone zajedno s brodom...  Meni je, međutim, radeći filmove o Jenišima, primarni cilj bio da govorim tačno o životu koji sam živeo s njima i o tome ko su oni, bilo u dobru ili u zlu. Jednostavno, kad snimam, moram da verujem da je sve što snimam - istina. Želim da predočavam činjenice poput antropologa. Zato veoma cenim „Vreme Cigana” Emira Kusturice. On je izuzetan talenat. Režiser sa velikim R, a „Vreme Cigana” je, po mom mišljenju, najbolji film koji je ikada napravio. Jer je u njemu govorio istinu. Pokazao nam je da Cigani mogu biti divni, simpatični, velike duše i srca, ali da isto tako mogu biti i mafijaši, opaki, odvratni, silovatelji i makroi. Uostalom, sve to sam i ja video i doživeo.

Ali svet umetnosti, upozorava Žan-Šarl I, po pravilu to ne želi da vidi, jer u njemu vladaju stereotipi. Za njih su, pojašnjava, Cigani ili samo nomadi, ili žrtve istočnog sveta, ili ružni, prljavi i zli. A nijedan narod nije ni isključiva žrtva ni isključivi krivac, poručuje francuski sineasta.

Naravno da ti je sve mnogo teže ako si emigrant i ako si siromašan, ali i tada je borba za bolji život snažan motor koji pokreće. I upravo to sam kroz svoje filmove pokušao da pokažem. Ne mogu ja da zažmurim na činjenicu da neki Jeniši kradu. Uostalom, pokazao sam kako kradu automobile i istovremeno se mole bogu. Objašnjenja za to možda i ima, ali nema opravdanja. Zato se  trudim da pokažem i da se može pronaći izlaz iz s...nja. Kao i da, ako ne pokušavaš da pronađeš taj izlaz, ostaješ prazan. I da determinizam nije dovoljan izgovor za svaki naš loš izbor. Uostalom, i ja se trudim da, baš kao i moji filmovi, budem bolji. Da budem bolji otac, bolji građanin. Perfekcija nije moguća, jer to nije osobina dostižna ljudskom rodu, ali treba tome težiti svakog dana. I nadati se...

M. Stajić