Miroslav Tadić, gitarista: Traganje za samim sobom

Stoga smo čuvenog gitaristu na početku razgovora i pitali da li je u pozadini tih promena formacija i saradnika širenje vlastitog polja muzickog istraživanja, ili više potreba da uvek bude svež i drugačiji?

– Kao i mnoge moje druge saradnje, muziciranje sa Ivet je počelo sasvim spontano i neobavezno, a razvilo se tokom poslednjih nekoliko godina u vrlo zanimljiv i jedinstven projekt. Ona je rođena Amerikanka sa klasičnim obrazovanjem, a svoj instrument počela je da svira sa tri godine, no njen osećaj za muziku našeg podneblja je zaista izuzetan, kao i njen smisao za improvizaciju. Zato je naš program vrlo raznovrstan i uključuje nase viđenje balkanskog folklora, kao i muziku Severne Amerike, Španije i Brazila. Zahvaljujući improvizaciji i našoj skoro telepatskoj komunikaciji, svaka kompozicija je uvek odsvirana na nov i nepredviđen način.

Da li vam je kao izvođaču inspirativnije kada se nadmećete sami sa sobom ili kada publiku morate da osvojite sinergijom zajedničkog muziciranja?

– Iako volim da sviram solo, oduvek mi je vise prijala saradnja sa kolegama koji me inspirisu i vode u neispitanu i uvek novu muzicku teritoriju. To je pogotovo izrazeno u malim ansamblima kao sto su duo ili trio gde je , u idealnim situacijama, komunikacija veoma skoncentrisana i duboka.

Od prvih autorskih kompozicija razvili ste prepoznatljiv rukopis. Koje su to teme i inspiracije kojima se stalno vraćate ili biste izdvojili neko nadahnuće posebnog intenziteta?

– Hvala Vam na tom velikom komplimentu. Iako sam upoznat sa mnogo muzike iz raznih geografskih i vremenskih područja, za inspiraciju se najčešće vraćam istim izvorima. Tu bih ubrojao muziku Johana Sebastijana Baha, Kita Džereta, Hendrikaa, zatim izvornu muziku Blakana a pogotovo Makedonije, bluz, flamenko i dvojicu svojih kolega–gitarista, Dušana Bogdanovića i Reja Kudera.

Možete li danas da povučete jasnu liniju gde prestaje Miroslav Tadić kompozitor a nastupa Miroslav Tadić izvođač?

– U mom slučaju ta linija već dugo praktično ne postoji.

U slučaju kiše seoba iz vrta u Sinagogu

Sutrašnji nastup Miroslava Tadića i Ivet Holcvart deo je  Novosadskog muzičkog leta, tradicionalne manifestacije u organizaciji Muzičke omladine Novog Sada koju večeras otvara sevdah ansambl “Divanhana”. Oba koncerta počinju u 21 sat u vrtu Srednjoškolskog doma u Nikolajevskoj ulici 1, s tim da se u slučaju lošeg vremena “sele” u Sinagogu. Ulaznica za “Divanhanu” košta 800 dinara, a za duo Tadić-Holcvart 1.000 dinara.

Način konzumiranja umetnosti se promenio, komunikacije uopšte. Da li će to umnožavanje kvantiteta stvaranja i komunikacije skratiti vek sećanja na umetnike s početka 21. veka? Kako uopšte vidite mesto umetnika u ovom svetu gde je sve industrija?

– Mislim da iskreni i jedinstveni umetnici i dalje imaju veoma važno mesto u svetu i daju mu neophodnu ravnotežu između materijalnih i duhovnih vrednosti.

Kompozitorka Tamara Obrovac je jednom izjavila da „čovek sebe ne bi trebalo da shvata preozbiljno”. Koliko vam je bitna spontanost, bilo da se radi o muzici, osobi, stilu života?

– Potpuno se slažem sa Tamarom. Često se nađem u borbi između kontrole i spontanosti, a ta borba nije laka i stalno se menja. Obično se pokaze da spontanost donosi mnogo bolja rešenja, kako u muzici tako i u svakodnevnom životu.

Nazirete kraj zamišljenog procesa učenja ili u vašem svetu gitare još ima toga za čim intenzivno tragate? I gde je u tim koordinatama vaš pedagoški rad?

– Mislim da je najvažniji proces u radu umetnika traganje za samim sobom, a to traganje nikad ne prestaje, pa čak ne mora biti vezano ni za medijum u kome stvara. Tako i u svom pedagoškom radu prevashodno nastojim da pomognem svojim studentima da pronađu svoj istinski put, koji nije podređen spoljnim uticajima. Na taj način mi je rad sa svakim studentom potpuno individualan i jedinstven, a posao pedagoga nikad dosadan.

M. Stajić