Indijska kinematografija iz prve ruke: I Bred Pit bi u Bolivud

Delim mišljenje velikog Entonija Bordena, koji je jednom rekao: „Fasciniran sam indijskom kinematografijom. Ne razumem šta se dešava ali sam fasciniran. Pokušavaju da se ubiju. Zašto pevaju? Zašto trče oko drveta? Zašto se ne ljube? Stvarno ne znam, ali je fantastično! Čudno i fantastično!” Kada sam prvi put čuo Indijce kako pričaju o filmovima, pojma nisam imao šta pričaju ali je bila jasna strast u njihovom objašnjavanju i gestikulaciji. Želeo sam da naučim nešto više pa sam se dao u istraživanje.

Indijsku kinematografiju svi nazivaju Bolivud, što je greška. Bolivud su filmovi na hindi jeziku. Po uticaju i popularnosti, oni su najrasprostranjeniji. Kolivud su filmovi na tamilskom jeziku. Tolivud su filmovi na telugu jeziku. Cela indijska filmska industrija je sačinjena od filmova u više od 12 dijalekata.

Sa više od 1.000 objavljenih filmova godišnje, Indijska filmska industrija je ubedljivo najveća u svetu. Na drugom mestu je iznenađujuće Nigerija, treća je Kina, a Amerika (Holivud) tek na četvrtom mestu sa oko 600 objavljenih filmova godišnje. Indijski filmovi postaju sve više popularni u svetu tako da je i Bred Pit javno izjavio da bi želeo nekada u karijeri da se pojavi u Bolivudskom filmu. Takođe, od svojih filmova, Indija zaradi više od 111 milijardi rupija godišnje (više od 1,5 milijardi američkih dolara).

U Indiji, glumci i glumice nisu samo obične zvezde, oni skoro imaju status božanstva. Godine 2006. Amitab Bačan, jedan od najpoznatijih glumaca, primljen je u bolnicu jer je morao hitno da bude operisan. Cela nacija je stala. Na televiziji su držane celodnevne molitve. Širom cele zemlje ljudi su se molili u Amitabovo ime. Dva čoveka su čak pešačila od Harijane do Mumbaja (više od 1.000 kilometara), noseći svetu vodu iz reke Gang, za koju su verovali da će ga izlečiti. Kada je Amitab izašao iz bolnice cela nacija je slavila. Njujork Tajms je objavio priču o ovom fenomenu u kojem su zaključili da indijski glumci i glumice imaju status polubožanstva i da na njih ljudi gledaju kao na sveštenike u crkvama tokom molitve. U bioskopu, pre svake projekcije se pušta nacionalna himna. Svi ustanu i pevaju. Posle himne aplauz. Tek onda kreće film. Prijatelji sa kojima sam kupovao kokice pre filma su me upozoravali da se u par navrata desilo da neko ne ustane tokom himne pa su ga linčovali na licu mesta. Uprkos njihovom vidnom zadirkivanju, nisam hteo da čačkam mečku a i iz dobre sam kuće, pa sam naučio da cenim običaje drugih.

Postoje neke predrasude koje prate Indijske filmove. Da su preko tri sata dugački. Da ima previše nevezanih scena pevanja i igranja. I da su često čudni i neshvatljivi. Ovo je istina samo za one neobrazovane i uskovidne koji kažu da vole filmove pa upale selo gori, a baba već radi nešto. Filmovi mogu biti dobri na bilo kom jeziku. I šta je bilo pre jezika? Ljudi su zaboravili neme filmove koji su itekako kvalitetni kao i ovi savremeni.

Usmene preporuke u vezi filmova više cenim od kojekakvih, ispraznih filmskih sajtova. Pogotovo od osoba koje mi deluju na mestu. Milioner iz blata (Slumdog Millionaire) sam pogledao ranije ali su mi prijatelji iz Indije rekli da je film previše komercijalan i isprazan pa su mi preporučili sledeće kvalitetne naslove: „The Lunchbox” - romantična drama o paru koji se zaljubi preko poruka, a da se nikad nisu upoznali. Potom, „Dangal” - baziran na istinitoj priči o rvaču amateru koji trenira svoje ćerke da postanu prve ženske rvačice koje su osvojile zlato za Indiju. Još jedan film koji mi se svideo je „Love Per Square Foot” - u kojem par pokušava da kupi stan uz olakšice koje dobijaju bračni parovi, iako nisu u braku. Serija koja je opšte prihvaćena je „Sacred Games”. Prva indijska serija koju je producirao Netfliks. Policijski triler, smešten u Mumbajiju, u kojem korumpirani policajac ima 25 dana da spase grad od ozloglašenog kriminalca. Pogledajte seriju ako već niste!

Najbolje indijsko filmsko iskustvo sam imao pre nekoliko meseci kada sam išao da pogledam „Uri: Surgical Strike”. Film je o istinitom događaju, osveti indijske vojske zbog terorističkog napada na Kašmir. Film je moderan i, produkcijski, može da stane rame uz rame sa holivudskim akcionim filmovima. Kolega me je nekoliko dana nagovarao da idem da ga pogledam. Jedan utorak, posle posla, me je bukvalno odvukao u bioskop. Film je na hindi jeziku, pa mi je kolega prepričavao šta se događa, kao šaptač u predstavi. Dogovorili smo se da ne mora da mi prevodi svaku reč, već samo da mi da kontekst scene, a za ostalo ću se snaći. Tako mi je na primer samo došapnuo: „Ovde se oprašta sa majkom pre nego što ode nazad u vojsku”. Ostalo je bilo više nego jasno. Film je dobar, ne mogu reći odličan, jer nema Toma Kruza u njemu, a akcioni film bez Toma Kruza ne vredi gledati.

Indijski filmovi su nešto sa čime se tek upoznajem kao i sa ostalim aspektima ove neverovatne zemlje. Svako iskustvo u Indiji je drugačije i nesvakidašnje. Indijski filmovi imaju istu strukturu kao i evropski ili američki, samo su dopunjeni sa igrom i pesmom. Ti elementi mogu da izgledaju isforsirano i čudno, ali ako im date šansu, možete ih voleti ili mrzeti ali filmovi ove nacije vas sigurno neće ostaviti ravnodušnim.

Miloš Doroški