Iza izloga: Kad prorade bubice na plus 35

Devojci sreću mogu da pokvare tek paklene vrućine koje (nema čaše meda, bez čaše žuči) najčešće idu u paketu.

Kritično postaje kad se grad toliko ugreje da hlada nema ni u sitan noćni sat, ni u cik zore. Drugim rečima, kad se dođe u fazu da više ni svoju misao (pa bila ona i najjednostavnija) čovek ne može ni da „uhvati“, ni da „uveže“. Kao neko ko bi, da se kojim slučajem rodio u Americi, zbog poremećaja pažnje i „nervoze“ u nogama bio na terapiji od malih nogu, nije teško pretpostaviti da na (pre)visoke temperature najčešće reagujem - nestabilno. U prevodu, za vrelih letnjih dana (pa još kad se onako fino upakuju u paklenu nedelju) malo je toga što me ne iznervira i ne isprovocira.

Živcira me bezmalo sve; od prljavih ulica, gužve u saobraćaju i sve „tanje“ kafe po kafićima, preko nevaspitanih prolaznika koji kao da namerno ne poštuju pravilo desne strane na trotoarima i biciklista koji baš tu nađu da se jako žure, pa do neljubaznih prodavačica i nabeđenih hipstera koji misle da se dan rađa samo kako bi oni mogli da nastave da se zadovoljno smeškaju. Jasno, u nekom trenutku (otprilike kad procenim da bih mogla da budem opasna po okruženje) mudro se povučem u svoju pećinu, to jest u svoja četiri zida, gde mi je – pod uslovom da neko od komšiluka nije baš u tom trenutku rešio da sprema ili, još gore, renovira stan – makar na kratko sve potaman. Ako se steknu ti „zen“ uslovi, onda se najčešće „bacam“ na plevljenje svog malog vrta i/ili slušanje muzike, dok u suprotnom, to jest, kad komšiluk „svira“ bušilicom u naš zajednički zid, najčešće stavim slušalice u uši i krenem po društvenim mrežama. Kako bih se s nekim (poželjno nepoznatim) onako za svoju dušu isvađala.

Tako sam se ovih dana na „plus ne zna se koliko stepeni“ baš onako fino izdivanila s NN licima na dve teme. Prva se tiče sve prisutnije gadljivosti i pojačane osetljivosti pojedinih članova naših malih virtuelnih grupa na to što neko (sram da ga bude) ne pogodi baš svaki put gde bi trebalo staviti zarez ili, recimo, dvotačku. I nije to sad da im ova pojava samo smeta, već najčešće sledi i prezrivi zaključak kako nam je baš zbog tih i takvih „polupismenih“ (jer takvi su, nameće se zaključak, pod obavezno i glupi) loše da nam gore ne može biti. Dve stvari mi u toj njihovoj postavci posebno idu na živce: prva je, naravno, svo to malograđansko smatranje na temu kako su oni koji nepogrešivo „ubodu“ svaki zarez i veliko slovo, a i imaju sve zube u vilici samim tim puno bolji i svakako pametniji od ostatka plebsa, dok se druga tiče potrebe „posebnih“ da se čitav svet (i demokratija, naravno) vrte oko i što je još važnije - prema njima. Kao da su baš oni licencirani da ostatku postavljaju i nameću svoje standarde. A onda, za one koji se baš ne bi sa svim iznetim složili, to jest one koji ne poštuju zadate vrednosti, onako demokratski, sledi kazna. Očekivano, Unfriend&Block za kraj ove prve teme.

Druga vrela letnja tema me je, moram priznati, zatekla donekle nespremnu. U vreme svih tih pojačanih osetljivosti, nije mi palo na pamet da bi nekome moglo da zasmeta i to što osnovci i srednjoškolci ne putuju na ekskurzije u inostranstvo, već se (odlukom Ministarstva prosvete, kako sam utvrdila) švrćkaju isključivo po domaćem terenu. Ideja je, kako sam mogla da pročitam u obrazloženju, da mladi prvo upoznaju svoju zemlju. Meni sasvim prihvatljivo, a zgodno je (ako mogu da dodam) i zbog sve većih razlika u platnim razredima roditelja dece. Usto, ne mislim da su moja i generacije neku godinu mlađe ili starije od nas zbog toga što su (umesto do Venecije, Rima, Beča ili Londona) na ekskurzije išli na Zlatibor, Divčibare, Palić, Letenku ili, recimo, Lepenski vir ostali uskraćeni za bilo šta... Provod je, koliko se sećam, bio sjajan, a pritom smo nešto mogli i da naučimo. Više od toga, pretpostaljam, ni ne bi trebalo da bude uključeno u „aranžman“ školskog turizma.

Naravno, ne i za one koji misle da smo mi „s periferije“ (uvek nekako primitivni i zatucani) i na ovu temu omanuli. Zbog toga nam se, kako kažu, ni u budućnosti ne piše dobro. Jer, deca koja pre male mature nisu videla belog sveta biće, očekivano, „primitivna i zatucana“ bar kao i njihovi roditelji što su bili. Moguće još i gora... Da budem iskrena, to s tim belim svetom kao čudotvornom formulom za “izlečenje” svega nepoželjnog i neprihvatljivog, ume prilično da izbaci iz takta i sve mi više liči na žensko verovanje u magičnost haljine; skineš je s vešalice, obučeš i - nova, bar deset centimetara viša i pet kila lakša, žena! Ne biva… Bar ne u ovom filmu. Ovde se priča uglavnom završava svima poznatom “magarac u Rim, magarac iz Rima”...

Niti po pravopisu „nakićena“ forma može da nadomesti suštinu, niti jedna haljina (pa bila i najskuplja) čini damu od stila i ukusa. A što se tiče sve te praznine koja samo protrči planetom, bez da je (čast izuzecima u čijim putopisima uživam) uopšte shvatila gde je bila, nema smisla ni trošiti reči. Pametnije mi je da to vreme „investiram“ u upoznavanje sveta koji je u međuvremenu svratio kod nas...  

Jasna Budimirović