Kako je crpna stanica Kumane ispratila vek razvoja tehnologije

Na ovom mestu sačuvana je kompletna parna mašina iz 1895. godine koja je pokretala pumpu i sistem za prebacivanje vode iz kanala za odvodnjavanje u Tisu, a osim parne tu je sačuvana i “dizelka” koja je parnu mašinu zamenila tek 1961. godine, međutim i sistem koji je radio na naftu je otišao u penziju 1987, te  od tada višak vode prebacuju pumpe koje pokreću elektromotori.

Prvi pokušaji da se ovaj deo Banata od močvare i ritova nastalih stalnim izlivanjem Tise i drugih rečica na ovom području, pretvori u plodno zemljište krenuli su krajem 18. veka, tačnije 1781. godine kada sa “najvišeg mesta” u Beču stiže naredba da se u Banatu podižu nasipi duž reke Tise. Torontalska županija sa sedištem u Bečkereku (Zrenjaninu) i Velikokikindski distrikt kroz mnogo godina izvode ove radove površno, uglavnom nestručno, većinom javnom neplaćenom radnom snagom (kulučarima). Ovi nasipi su bili mali, pa su ih često velike vode prelivale, a mestimice i potpuno isprale, tako da je najveći deo teritorije i dalje uglavnom bio pod barama i močvarama. Tek 1845. godine su osnovane dve zadruge: interesenstvo plavnog područja duž leve obale Moriša pod nazivom Moriška zadruga, a interesenstvo duž leve obale Tise pod nazivom Tiska zadruga. Nasipi se ojačavaju i dodatno izdižu, ali i pored toga su velike površine ostajale pod vodom. Sledeći korak je usledio 1872. kada je počela izgradnja ustava koje su kroz nasipe propuštale nagomilane vode u Tisu. Međutim, voda se mogla upuštati samo u slučaju kada je Tisa bila niskog vodostaja. Sve prolećne suvišne vode, snegovi i kiše, ostajale su na nižim terenima mnogo duže nego što je poljoprivreda mogla da podnese. Izlaz je bio u kopanju dodatnih kanala i građenju pumpnih stanica. 

Prema podacima iz JVP “Vode Vojvodine” koje danas upravljaju ovim objektom, pumpna stanica “Kumane” je izgrađena 1898. godine za odvodnjavanje Kumanskog rita, od strane Novobečejske vodne zadruge. Pogon pumpe su pravile dve parne mašine snage 110 KS, dok je kapacitet bio 2 h 900 lit/sek.   

Mesto puno istorije

Prostor koji obuhvata crpna stanica Kumane, poseban je osim po kompletno sačuvanoj parnoj mašini za koju se smatra da bi mogla i danas da se pokrene, već i po hrastu lužnjaku starom oko 320 godina koji se nalazi u dvorištu i koji se smatra najstarijim živim bićem u Vojvodini. Ekskluzivni intervju sa starim hrastom smo posle dosta ubeđivanja objavili pre nekoliko meseci, a prilikom ovog susreta kratko nam je promrljao kroz lišće da ne voli da priča o parnoj mašini čiju je izgradnju posmatrao jer je u njenim kotlovima završilo dosta njegovih rođaka i prijatelja.

Gorivo koje se ovde koristilo je kameni ugalj visoke energetske vrednosti. Međutim, mnoštvo je slučajeva bilo kada se kao gorivo koristilo sve što se moglo naći u okolini pumpne stanice zbog otežanog dopremanja uglja. Sagorevanjem uglja u kotlu proizvodila se para koja je pokretala parnu mašinu… Za održavanje postrojenja u radu bilo je potrebno više ljudi. Tu je bio mašinista, mazači, ložači i pomoćni radnici na rešetkama (zaduženi za čišćenje rešetke na ulivu). Kada bi se takvo postrojenje pokrenulo ono nije prestajalo sa radom dok se ne izvuče sva suvišna voda iz plavnog područja. Svaka pumpna stanica raspolagala je jednom skromnom radionicom koja je korišćena za remontne radove i razne popravke. U to vreme rad na ovakvim postrojenjima je bio veoma cenjen i uvažavan u društvu. Mašinista pumpne stanice je bio veoma cenjeno zanimanje, njihove su plate bile veoma bliske gornjem nivou činovničkih plata.

U Vodama Vojvodine kažu da bi bilo poželjno, da se u skladu sa opštom i tehničkom kulturom stanovništva, zbog očuvanja istorijskih sadržaja, vodoprivredne tradicije ovog područja i značaja melioracionih radova, turističke raznolikosti i sličnog, povećaju napori za pretvaranje starih objekata pumpnih stanica, koje više ne koriste prvobitnoj nameni, u postavke hidrotehničkog, prirodnjačkog i etno sadržaja. Za stanicu Kumane postoje ovakve ideje, ali se još čeka na realizaciju…

Tekst i foto:  Niko Perković