Izložba u Muzeju grada iz koje se čita istorija Novog Sada
NOVI SAD: Štrand je poseban deo novosadske istorije i kultno mesto Novosađana, njihov deo života, kaže istoričarka i muzejska savetnica dr Agneš Ozer, autorka izložbe „Takvog Štranda ni na moru nema“, koja se može posetiti u Zbirci strane umetnosti u Dunavskoj 29.
Prema njenim rečima, Novi Sad ne može biti opisan i ne može se pisati njegova istorija ako ne spominjete Štrand.
Prvu varijantu istorije novosadskog Štranda Muzej grada Novog Sada prikazao je pre 10 godina, a potom je 2012. godine na Dunavskom festivalu u Ulmu jedan deo izložbe bio posvećen Štrandu, te je sadašnja izložba “Takvog Štranda ni na moru nema” zapravo kompilacija dve prethodne. Postavka sadrži fotografije, arhivski materijal i predmete koji iliustruju istoriju najlepšeg kupališta na Dunavu.
Svaka izložba izaziva interesovanje i uvek se nekome dopada, međutim, dogodi se da i po završetku „živi“.
Ljudi dođu i raspituju se o toj izložbi, a onda nam donose vrlo interesantan materijal na tu temu, tako da smo i sad dobili nove fotografije i predmete koji imaju veze sa Štrandom, potvrđuje autorka.
Svaka izložena fotografija mogla bi nešto da „ispriča“, a nešto od toga zna i autorka. Zanimljiv podatak dolazi od porodice Buhmiler, čije se fotografije nalaze na izložbi, o tome kako se dva brata svake godine od detinjstva, već decenijama, slikaju na istom mestu na Štrandu.
Sklonost „štrandaroša“ nekako se porodično nasleđuje, kaže Agneš Ozer.
Poznavala sam, dodaje naša sagovornica, gospođu Agatu Đuričin, koja je i kao starija svakog jutra odlazila na Štrand i plivala sa svojim društvom, a i kao dete je dolazila.
Imam njene fotografije iz 1931. i 1938. godine. Odlazak na Štrand bio je deo nje. Imala je i čamac, tzv. skif, jer njen otac je bio glavni inženjer novosadskog „Albusa“ i mogao je ćerki tako nešto da priušti. Ona je veslala u tom skifu, navela je Agneš Ozer.
Jedna od poznatih istorijskih ličnosti koje su živele u našem gradu, a veliki „štrandaroš“, veslač i čovek koji je voleo prirodu bio je i Ignjat Pavlas. Na Štrandu je imao svoju kabinu i redovno sa društvom odlazio na najpoznatiju novosadsku plažu.
Među izloženim, tri su originalne fotografije Ignjata Pavlasa sa njegovim društvom.
Na izložbi sa ovom tematikom prvi put su se našle nekadašnje pretplatne karte i ulaznice za Štrand, kao i fotografije karakterističnih ograđenih prostora, tzv. „švimšula“, odnosno nekadašnjih škola plivanja. Jedno delo prikazuje i svojevrsni Rečnik štrandaroških pojmova. Na fotografijama se može zapaziti i restoran od drveta, izgrađen na Štrandu dvadesetih godina prošlog veka, zatim senice pod kojima ljudi sede, a samo kupalište bilo je podeljeno na ženski, đački, radnički i oficirski, ali postojao je i deo za sve.
Ljudi često pitaju da li je istina to da je Štrand najbolja plaža na celokupnom toku Dunava. Jeste, zato što je tehnički jedino tu tako uređeno. Naravno da na obalu Dunava možete otići i kod Budimpešte i gde god je pogodno za kupanje, ali nigde nije uređeno kao kod nas, stvarno je jedinstveno. Kada smo sa izložbom gostovali u Ulmu, ljudi su bili veoma zainteresovani i pitali su da li ima apartmana za iznajmljivanje, kakvo je vreme u Novom Sadu... Sve govori u prilog tome da, kad je reč o Štrandu, apsolutno nemamo zašto da se čudimo zbog činjenice da je to i danas, baš kao i nekad, kultno mesto svih mladih u Novom Sadu, zaključuje dr Agneš Ozer.
Tekst i foto: B. Pavković
