Filmsko pismo iz Pariza: Najlepše godine mog života Kloda Leluša

Ima nešto misteriozno u pogledu starog majstora, a to je da on nije direktan, već,  onako, gleda sve iskosa, pogledom u pogled, kao ogledalo koje gleda u jedno drugo ogledalo. Tako je Vermerova slika u drugoj nekoj slici, a atelje starog majstora Velaskeza, koji krajičkom oka u ogledalu gleda nekoliko tema, priča je ispričana u njegovom ogledalu gde opažamo i podanike i kralja priče. Takav je i novi film Kloda Leluša “Najlepše godine mog života” - to je film o njegovom starom filmu, možda najboljem, “Jedan čovek i jedna žena” u kome su, upravo kao i u ovom novom, glumili Žan Luj Trentinjan i Anuk Eme.

Međutim, ovaj novi film nije samo priča o starim glumcima iz Lelušovog starog filma - on je i nešto više; “Najlepše godine “ je film o starenju, kao prirodnom procesu, fenomenu, ali i o starenju njegovih glumaca iz filma “Jedan čovek i jedna žena” gde glumac (Trentinjan) vozač sportske formule, sada već u staračkom domu, gubi pamćenje i ne polazi mu lako za rukom da se seti žene koju je voleo (Anuk Eme) i čije je dete odgajio. Za one koji se pitaju kakav može izgledati eventualno život u staračkom domu, ovaj film daje odgovor - koji po sebi, baš kao i sam proces starenja, nije ni negativan ni pozitivan. Film govori o protagonistima, ili o bivšim protagonistima koji gube pamćenje - ali, ako izgubimo deo pamćenja koji je bolan i koji nam smeta, to može da bude neko isceljenje i izvesno olakšanje.

Film govori o svemu tome, dakle pre svega o sećanjima i počinje scenom iz “prvog” filma u kojoj vidimo Anuk koja je bila mlada, u trenutku kada je Diroku (Trentinjanu) poslala  telegram „Volim vas“, a on, trkač formule, prekoračio sve ljudske i automobilske brzine da  se vrati i da je pronađe u gradu iz koga je poslala telegram. I starac se svega toga sada seća u  staračkom domu. Kamera prelazi  na starinarnicu u kojoj starica sa unukom prebira po fiokama, i u koju ulazi sredovečan čovek i kaže starici “vi me se ne sećate, ali moj otac, u staračkom domu, stalno i jedino priča o vama “. Starica odlazi da vidi g Diroka, ali on je se ne seća, tvrdi, štaviše, da starica liči na jedinu ženu koju je odista voleo i vadi iz džepa staričinu fotografiju iz mladih dana. Ona ga pita da li se plaši smrti dok on pokusava da se seti svog života -  ženskaroš, kaskader, večiti šarmer koji je nehajno vodio ljubav sa mnogima; u jednom trenutku primećuje da starački dom podseća na zatvor i kaže da pokušava da pobegne odatle svakog jutra.

On je pita da li je nova penzionerka u domu pa joj dobroćudno predlaže da pobegnu zajedno. Starica se vraća iz ove posete vidno potrešena, ali rešena da ga od toga dana češće posećuje. Stari majstor Leluš sistemataki preseca sećanja ovih starih glumaca sećanjima na film(ove), ona je scenarista koja je zaljubljena u kaskadera koji tragično gine, a on vozač formule koji se istinski zaljubio u nju. Starica rešava da se pobrine o njegovom zdravlju - odluči da ga provoza šumama Normandije i odvodi ga do hotela u kome su boravili pre pola veka, do sobe 26, gde su se verovatno i rastali. U novom filmu lik će, možda reditelj Leluš lično, od nje zatražiti oproštaj.

Slikaju se sada zajedno, provode sve više vremena u šetnjama, sve česće se viđaju i njemu se sećanje polako vraća! Doktorka povereva njegovom sinu da je zadovoljna testovima memorije - između ostalog, ovaj film govori u prilog naučnom  fenomenu boljitka sećanja kod pacijenata pogođenih Parkinsonovom bolešću i Alćajmerom, a koji su izloženi pravoj nezi i pozitivnim emocijama. Ali, pre svega, „Najlepše godine mog života” su himna ljubavi i  himna duhovnoj snazi koju stvara ljubav; Starica u liku Emeove kaže na kraju filma jednu lepu istinu: “Kad je čovek u starosti sam, on se plaši i razmišlja kada će da ode. a kad je u paru on se plaši  da će partner, to jest ljubav da ode pre njega..“ Svi se plaše gubitka ljubavi, jer gubitak ljubavi jeste neka vrsta smrti.

Nina Živančević