Sanja Krsmanović Tasić, selektorka INFANT-a: Impuls za akciju

Poznata performerka i autorka, Sanja Krsmanović Tasić, pozvala je raznovrsne i raznorodne predstave koje objedinjuje telesna scenska akcija kao primat nad govornom radnjom, tekstom, intelektualnim sadržajem, kako je to nazvala. Zamisao je bila da se tako pobudi reakcija gledalaca i preispita vlastita uloga van pozorišta.

U pozorištu se danas mnogo govori o angažovanosti, kao da je to postalo imperativ?

Postalo je. Očigledno je to sad jako važno. Po meni, angažovanost je impuls tela, energija koja se podiže od izvo?a?a. To je nešto što transformiše osobu koja gleda predstavu, ono što je tera da nešto oseti u stomaku, da počne da menja nešto.

Šta je za vas alternativni teatar?

Počela sam da izbegavam to etiketiranje, mada je definisanje tako nečega potrebno, pogotovo onima koji će da se bave istraživačkim poslom i analizom formi, žanrova... U ličnom radu sam bila dovoljno hrabra da ga nazovem esejom u pokretu, što ne postoji. Nisam imala potrebu da to definišem režima, nego predstavama.

Alternativno pozorište je alternativa čemu? Ako tako razmišljamo, treba ići na šire i sveobuhvatnije pojmove. Primenjeno pozorište, na primer. Transformativna forma koja se nadograđuje i ne može da se definiše u trenutnoj fazi. Novim projektima, kreativnim pristupima, moći će nešto više da se kaže o tome. Sve što ljudi rade, što ima publiku, a to može da bude i rad s naturščicima, profesionalcima, deco, što otvara duše i komunicira s publikom, može da se nazove novim, drugačijim, altrnativnim pozorištem.

Kakva nam je alternativa, sudeći po godini vaše posvećenosti selekciji INFANT-a?

Situacija je vrlo šarolika iako finansijski uslovi to ne diktiraju. Jaka je potreba ljudi da rade, da stvaraju, da se bore, i kod nas i u svetu. Pomalo sam bila razočarana kad sam videla da neki mladi ljudi nisu posvećeni istinski angažovanom pozorištu, pozorištu koje pomera granice, nego predstavama koje će eventualno malo zabaviti publiku. Poražava što je to sve aktuelnije. Ranije neko ko je radio van institucija, bili su umetnici čiji je način rada bio neprihvatljiv ili cenzurisan. Sad je obrnuto, sad se više bave tezgama, pa mi je bilo jako važno naći mlade ljude koji veruju u transformativnu moć pozorišta i koji posvećeno to rade, uprkos svemu, pa i komercijalnom aspektu.

“U potrazi za ljudskošću” je slogan koji ide uz vašu selekciju, ali i našu stvarost?

Za mene je ljudskost povezana sa solidarnošću, sa empatijom, sa prihvatanjem drugog, drugačijeg... Samim tim ako smo prema sebi čovečni, ako radimo na tome, ako se oplemenjujemo kao ljudska bića, krenuće to i u sredini u kojoj živimo. Ali, ljudi su toliko krenuli prečicama, toliko prihvataju instant stvari koje im truju organizam, misli, neverovatnom brzinom izjedajući ih iznutra. To nije kvalitetna hrana, kao što je to umetnički čin koji moramo da primimo da bi bili zdravi, da bi rasli kao ljudska bića. Toliko je zlo rašireno. Tema koja me posebno dotiče su širenje kockarnica u Beogradu koji je postao Las Vegas. Postali smo društvo banalnosti. Rad na sebi, na svojoj nadogradnji, jeste nadograđivanje našeg bića u spremnosti za akciju, osvešćivanja odgovornosti. To je za mene telesnost i ovaj INFANT.

Igor Burić