IZA IZLOGA Sezona ludila i popravljanja je otvorena

Za mene, jedna od takvih je svakako ona iz prvog osnovne. I posle više od četiri decenije, sećam se svakog detalja. Nas nekoliko, friško upoznatih devojčica koje bi trebalo da se druže narednih osam godina, već tog prvog dana imamo „temu“, nešto jako važno o čemu se, naravno, šapuće i priča u strogom poverenju. Naime, jedna od prisutnih devojčica nam je, sve onako nas značajno gledajući, saopštila neverovatnu vest: jedna od naših novih drugarica je onomad osvanula na državnom (još je to bila velika SFRJ) takmičenju za najlepši dečji osmeh.

Sve smo se, onako kao po komandi, okrenule u pravcu te “krunisane” lepotice, valjda da se uverimo da li je zaista toliko lepa. Meni je istovremeno sve to koliko zanimljivo, bilo i prilično zbunjujuće. Kao neko čiji su roditelji budno dežurali samo oko detetovog apetita (znate ono, da dete ne bude gladno) i kojima je još eventualno bilo bitno da ne budem smotana, „mutava“ i lažljiva, čitava ta priča oko lepote je bila prilična novotarija. Nikad pre ništa slično za mene nije bila tema i nisam mogla da shvatim šta je sad tu - devojčica izgleda lepo -  toliko bitno i od životne važnosti...

Nešto kasnije, tamo negde u pubertetu, vratila sam se na temu lepote. Sweet sixteen i -  ođednom sam i ja htela da se dopadnem. Počela sam da pazim šta jedem, da brojim kalorije, da se po čitav dan isprobavam pred ogledalom i doterujem. I još nešto sam ubacila u bezmalo svakodnevnu rutinu – listanje ženskih magazina sa savetima kako da budemo lepše, zgodnije i zanosnije. Najčešće s prijateljicama, pođednako znatiželjnim da (ako je moguće odmah) prodru u sve bjuti tajne. Osim što sam se bacila na proučavanje savršenog mejkapa i napravila prve korake na putu do “samo mog” stila, negde u to vreme sam naučila još jednu važnu lekciju. Čitava stvar oko lepote je tako postavljena da zapravo nikada nijedna dama nije dovoljno lepa. Uvek može bolje i, svakako, lepše. A što je (za ovaj deo mi je trebalo najviše vremena da ukapiram) neka dama lepša – to je veća šansa da joj „javno mnjenje“ pronađe više mana.

Sećam se, listam jednom prilikom modni magazin s prijateljicom, pijemo kaficu i uživamo u svojim nežnim godinama, kao i činjenici da je čitav život tek pred nama, kad će ti ona za jednu po mom skromnom mišljenju super zgodnu i prelepu glumicu: „vidi samo koliko celulita ima. Ne bi mi palo na pamet da se slikam u bikiniju da sam na njenom mestu“. Pogledam je, ne verujući šta je upravo izgovorila. Bez namere da se upuštam u raspravu oko toga da li je ova glumica dovoljno savršena ili nije, nastavljam da listam novine. Računam, novi list – nova tema. Međutim, moja prijateljica ne posustaje. Za jednu pevačicu „u najboljim godinama“ tek kratko dobacuje: „dobro je očuvana“...

A to je bio tek početak. Kasnije sam često nailazila na slične komentare; recimo drugar je jednog leta na Štrandu prokomentarisao gospođu, citirajući Del Boja, izrazom – „Mint Condition“. Na moje pitanje šta je time hteo da kaže, jednostavno je odgovorio: „drži se, još vozi“... Među uobičajnim „stručnim“ i (kako da ne) objektivnim komentarima je i onaj „yabe se trudi, vide joj se godine“, „kako je uopšte mogla tako da se upropasti“, „ima li ta žena kod kuće ogledalo“, “šta ona to glumi, vidi je samo kako se sva izgužvala”...

Drugim rečima, izgled žene (to koliko je lepa, zgodna i negovana) u savremenom društvu je stalno na nekoj vrsti (pr)ocenjivanja; izložen na milost i nemilost tom nekom „bjuti strašnom sudu“ čijim članovima niko nikada nije uspeo da udovolji. Nešto se mislim, danas bi i čuvenim lepoticama, kao što su bile Merilin Monro, Yoan Kroford, Rita Hejvort i Ava Gardner, javnost (virtuelna, medijska i ova „obična) pronašla bar jedno dvadesetak mana. Nedostataka koje, ako žele da se dopadnu, moraju da koriguju. Lepota kao privilegija stečena rođenjem više nije opcija.

Super je to sve majka priroda organizovala, ali Kim Kar­dašijan i na stotine hiljada njenih sledbenica širom sveta znaju i mogu bolje. Platiš lepo struč­njacima za lepotu i - sezona ludila, popravljanja i unapređivanja, je otvorena. A onda - nebo im je granica!  Naravno, pod uslovom da spadate u grupu onih koji veruju da je žena, ako nije zanosno lepa, osuđena na propast i doživotnu ne­sreću; da za nju - kako se to obično kaže -  sreće nema ni na ovom, a bogami ni na onom svetu.

Za one, pak, koje su davnih dana shvatile da je pođednak blagoslov biti i uspešna, mudra, šarmantna, pametna, duhovita, zanimljiva… ukratko, živa i zdrava - apsolutno nikakvih problema nema. One znaju da su pokušaji i sav uloženi trud da se svima dopadnete besmislen i zaludan posao. Njima je dovoljno da se dopadnu jednom. Onom pravom.... Pritom, sve one priče o tome kako je najvažnije da se sebi dopadnu, jednostavno ni nisu na dnevnom redu. Činjenica da nisu “nasele” na sva ta “bez lepote života nema” mudrovanja i priče o nekakvoj “unutrašnjoj lepoti” kao svojevrsnoj zaobilaznici na putu do konačnog cilja - spoljašnje lepote koja će sve da zaseni - više je nego dovoljna potvrda da sebe i vole i poštuju. Barem toliko da takve i slične filozofije uopšte ni ne uzimaju u razmatranje....

Jasna Budimirović