okoTVoko: Preporuka koja nije zakon
Regulatorno telo za elektronske medije počelo je prošle nedelje kampanju promocije povećavanja dostupnosti programskog sadržaja osobama s invaliditetom, posetom „Udruženju za pomoć osobama sa smetnjama u razvoju Stari grad – Živimo zajedno“. Zaposleni u REM-u prikupili su novac za kupovinu televizora za Udruženje, a namera im je da ovom kampanjom skrenu pažnju na činjenicu da je dostupnost programskog sadržaja za osobe s invaliditetom na veoma niskom nivou u Srbiji.
I zaista, prema podacima studije „Program pristupačan osobama s invaliditetom“, kad su u pitanju televizije s nacionalnom frekvencijom, jedino Javni servis Srbije i Javni servis Vojvodine u programskoj satnici imaju emisije prilagođene gluvim i nagluvim, odnosno, slepim i slabovidim osobama. A i to u tragovima, i takva situacija traje godinama, jer je Zakon o elektronskim medijima ne obavezuje komercijalne televizije na to da sadržaje prilagođavaju osobama s invaliditetom, pa oni to i ne čine. Zato na programima RTV Pink, Hepi TV, O2 i TV Prva nema sadržaja, a na pitanje REM-a zašto je to tako, odgovorili su samo sa Hepi TV-a, lakonski kratko - da nisu u obavezi da u programu koriste znakovni jezik, titlovanje, ili audio deskripciju. Ne moraš – nećeš, ukratko.
No, to bi, prema navodima REM-a, uskoro trebalo da se promeni. Ovo regulatorno telo donelo je, naime, Preporuku o većoj dostupnosti programskih sadržaja osobama s invaliditetom. Prema njenim odredbama, televizijama s nacvionalnom frekvencijom preporučuje se da, u skladu s programskom koncepcijom i finansijskim mogućnostima, u okviru svog televizijskog programa objavljuju programske sadržaje dostupne gluvima putem (otvorenih ili skrivenih) titlova ili znakovnog jezika, i to dnevno najmanje 10 posto takvih sadržaja, uključujući u taj udeo jednu emisiju vesti emitovanu u vremenu od 18 do 23 sata, i nedeljno najmanje jednu emisiju aktuelnog informativnog programa i jednu emisiju igranog programa.
Osim toga, preporučuje se televizijama i radijima da angažuju kao učesnike ili voditelje decu i/ili odrasle osobe sa invaliditetom, i to najmanje jedna emisija nedeljno namenjena svim delovima društva, s tim da te emisije neće za temu imati invaliditet, niti se baviti invaliditetom osoba koje u njima učestvuju.
Ove preporuke odnose se i na televizije i radije koji se emituju isključivo preko kablovskog, odnosno satelitskog distributivnog sistema ili IPTV, čiji broj korisnika usluge distribucije medijskih sadržaja prelazi 1.000.000, kao i televizijama s regionalnom i lokalnom frekvencijom. Svi ovi napori deo su kampanje usklađivanja naših s propisima i težnjama Evropske unije, a kako će se čitava stvar završiti, još uvek nije poznato. Jer, preporuke su jedno, zakon je nešto sasvim drugo, a činjenica je da kaznenih odredbi u Preporuci nema, pa je nejasno na koji način REM misli da ostvari zacrtano, osim ako ne misli da je dovoljno imati nešto na papiru.
No možda je to i bolje rešenje od onog strašnijeg: da se i ove odredbe ne zloupotrebe na tabloidno poznat način. Možda je ipak bolje za sve da komercijalne televizije prosto ignorišu ovu preporuku, kad već nije izmenjen Zakon, ostavljajući javnim servisima na savest da popune praznine.
Ne treba nam neki novi rijaliti.
Ivana Radoičić
