KOTRLJANJE RAVNICOM Ratarstvo i stočarstvo moraju  ruku pod ruku

U setvenoj strukturi su pšenica, kukuruz, tritikal, ječam, soja, lucerka i suncokret, praktično sve što mu treba u stočartsvu i da održava plodored. Ratarstvo i stočarstvo kod Matijevića idu ruku pod ruku.

- Jednostvano, jedno bez drugog ne može. U ratarstvu se hrana mora proizvesti za stočartsvo, a opet ne vidim da prosečno seljačko gazdinstvo može samo od ratarstva. To mogu veća gazdinstva koja obrađuju 150 do 200 jutara zemlje. Oduvek sam u poljoprivredi, nigde nisam bio zaposlen i dobro znam šta je činiti, da bi se nekako opstajalo u ovom poslu. Već nekoliko generacija Matijevića su u paorluku. Završio sam u Šapcu saobraćajnu školu i položio sve vozačke kategorije i ostao na selu, jer sam od malih nogu zavoleo da budem u poljoprivredi i bar za sada nisam se pokajao - kaže Matijević.

U Vitojevcima, naselju u rumskoj opštini, samo je pet domaćinstava iz kojih nema zaposlenih u firmama, nego su posvećena samo poljoprivredi. 

- Nemamo mi u našem ataru neki kvalitet zemlje, jer je od treće do sedme i osme klase, pa se zato uzgaja dosta duvana, pošto mu to odgovara i onima koji se njime bavi donosi solidan prihod, a u ratarstvu je svaka godina priča za sebe i u pogledu roda i u pogledu cena i računice. Nemamo nikada prinose kao što imaju paori u okolnim selima gde su oranice plodnije - ukazuje naš sagovornik.

U gazdinstvu Pavla Matijevića godišnje se tovi 30 junadi i tako je već skoro tri decenije, dok svinje tove samo za sopstvene potrebe. Smatra da gazdinstvima sa malim površinama, nema opstanka, pa mehanizacijom koju ima pruža usluge drugima... 

- Poslednjih godina cena tov­nih junadi se kreće oko dva evra za kilogram žive vage, lane se cena bila popravila na 2,40 evra, pa se ponovo vratila u rikverc. Problem je što su telad ostala preskupa, 600 do 700 evra po komadu, kao kada je otkupna cena bila bolja, a nabavljamo ih od preprodavaca koji ih donose. To su telad od dva do dva i po meseca, težine 110 do 130 kilograma, tako da nam je najveći problem nabavka teladi, jer ih nema, pošto je govedarstvo je u opadanju. Moramo sada da utovljene bikove dajemo na randman, pa nekad izađe ekstra dobro, nekad lošije. Bikove većinom isporučujem Industriji mesa “Đurđević” iz Pećinaca. Ne plaća se koža i iznutrice, što mislim da ide na našu štetu, ali šta ćeš, nemamo durgog izbora, jer je takvo tržište. Ako krene sa izvozom, kako se priča, nadam se da će biti povoljnije cene, ako ne, ostaje na dva evra po kilogramu. Za tov junadi je to nerealna cena, jer smo 2007. godine za kilogram dobijali 2,20 do 2,30 evra. Litar nafta je tada koštao 50 do 60 dinara, a sada je 150, tako da su se pariteti poremetili i tu nema neke realnosti - smatra Matijević.

Već godinama unazad, za jednog utovljenog bika mogu da se kupe dva teleta. Matijević napominje da su pored troškova za ishranu, uvek ima izdataka za lečenja koja su skupa, da subvencije od države još nije uspeo da dobije za 2018. godinu, bez obzira na kompletnu i urednu dokumentaciju, a već treba da predaje za ovu godinu.

- Kažu da su već sve dali, ali to su samo priče za televiziju, voleo bih da dođe neko iz ministarstva da objasni kako to da pare nisu do nas stigle. Nisam dobio subvencije ni za pedesetak tovnih svinja koje sam isporučio, a još pre dva meseca su rekli da je sve isplaćeno. Što se stočarstva tiče, ako se ovako nastavi za desetak godina se neće uopšte ni toviti, jer nema računice. Sreća da mi tu stočnu hranu sami proizvodimo, pa pokušavamo da je unovčimo kroz proizvodnju mesa. Trebali bi imati stabilne cene za kukuruz, soju, suncokret, pšenicu, pa i za tovnu junad i drugo, pa bi onda država mogla računati da mladi ostaju u poljoprivredi i da se vraćaju na selo - napominje Matijević.

Varoši od Vitojevaca nisu daleko, Šabac je na 17 kilometara, Ruma na 25, nisu daleko Sremska Mitrovica, Novi Sad i Beograd, pa Matijević veli da bi na selu ljudi morali da imaju sve što im je neophodno za normalan život.

- Nama je i Bosna jako blizu, ali ne možemo više da tamo legalno prodajemo, nego trgovina ide crnim tokovima, a nama ti crni tokovi ne odgovaraju. Ako utovljene bikove prodam za Bosnu, nemam subvencije koje nisu zanemarljive u ukupnoj računici. Problem je i ako su telad za tov prijavljena u gazdinstvu, moram da razdužim prema državi, a klaničari nam diktiraju otkupnu cenu, tako što njih trojica sednu i do­govore se koliko će da nam plate. Nama je IM “Đurđević” najbliža, imamo neko poverenje, jer praktično stoku ispo­ru­čujemo bez para, pa prema dogovoru isplata bude za 20 dana, mesec ili dva. Odmah se dobija samo parče papira, otpremnica na kojoj piše kilaža, bez cene i roka plaćanja, pa čekamo šta će biti. Mnoge je to pokolebalo, pa su odustali od stočarstva – navodi Matijević.

Milorad Mitrović