Tvoja reč, Strahinja Marjanović (27): Novi ciljevi me motivišu

Radnim danima je instruktor vožnje, a vikendima - osvajač svetskih vrhova. Kad je imao 14 godina zainteresovao se za planinarenje i tako je cela avantura počela.

Sekciju sam osnovao pre četiri godine na FTN-u, dok sam bio student, ali fakultet nije pružao nikakvu podršku, čak su mnogi mislili da je namenjena samo studentima, a mi imamo i starije i mlađe, priča Strahinja.

Kako dodaje, najmlađi član sekcije je 2018. godište, a najstariji ’56, čini mu se.

Koliki je najmlađi?!

- Pa, 2018. godište... Znači, sad će u oktobru imati godinu dana.

Znači, ipak sam te dobro razumela... Najmlađi član je - beba! Nego, koji su najviši vrhovi koje si osvojio? Kako izgleda tvoje planinarenje, da li je kao što zamišljamo, penjete se na Mont Everest...?

Pa, nisam još do Mont Evereasta stigao, ali sam se u subotu vratio iz severne Afrike, a u nedelju smo išli na Medvednik kod Valjeva. I tako izgleda moja radna nedelja s vikendima i planinarenjem. Pre nedelju dana sam bio po drugi put na Džabal Tubkalu, to je najviši vrh Maroka, najviši vrh u severnoj Africi i najviši vrh visokog Atlasa. Visok je 4.167 metara, ali je jedan od retkih vrhova koji ima preko 4.000 metara a lagan je za penjanje. Mnogi ljudi, pogotovo iz Srbije, idu tamo jer ga je lako ispeti, a mnogo znači za samopouzdanje. Popeti se 4.000 metara na Alpe je mnogo teže, ima mnogo više snega, a ovamo ga nismo ni imali, bilo je 10-12 stepeni na vrhu. Kad sam bio na Elbrusu, najvišem vrhu Evrope, 5.642 metra, tamo smo 12. jula izašli na vrh i bilo je -30 stepeni.

I, je l’ se s vrha Maroka vidi Evropa?

Pa, ne vidi se. Malo se vidi deo prema Sahari i prema Atlantiku, ka Marakešu. Sve zavisi od oblačnosti. Imali smo savršeno vreme i od 39 planinara, svi su se popeli.

Koliko vam je vremena trebalo da se „uspentrate”?

Prvi dan se ide od jednog sela do planinarskog doma na 3.200 metara, a sledećeg dana se kreće na vrh. Popeli smo se i vratili do sela uveče oko 22 sata. Trajalo je dva dana.

Kakav je osećaj kad se popneš, kad ispuniš cilj?

Sve zavisi, to je individualno. Znaš kako, kad sam išao sam, gledam za sebe, za sopstveni uspeh, a kada vodiš grupu, onda ti je još veći osećaj, jer si i druge izveo. Kad sam to počeo da radim kao vodič, naročito kad sam napravio svoj Klub u Novom Sadu, više mi je stalo do toga koliko ljudi izvedem, nego što sam se ja opet negde popeo.

Šta je ono što te vodi ka vrhu?

Sve zavisi od vrha. Tu adrenalin drži. Ako se ničega ne bojiš - opasan si. Ja se bojim visine! Kad vidim liticu, nije mi svejedno. A kad krene adrenalin, nemaš osećaj da ima opasnosti. To je ta doza straha koju moraš da imaš jer ćeš ili dovesti grupu u opasnost pa će neko zbog tebe da nastrada, ili ćeš ti da nastradaš. Uvek te vuče želja za višim, pogotovo ako ideš na nešto što je više od ličnog rekorda. Novi cilj te vuče. To je u glavi čudo.

Šta je najrizičnije kroz šta si prošao?

Mislim da je Monblan, on je tehnički najzahtevniji. Tamo je i penjanja i snega, leda, nije jednostavno. A i tad sam imao manje godina.

Kako se snalaziš u ravnici pet dana nedeljno? Je l’ stižeš nešto da radiš u slobodno vreme? Imaš li ga?!

Dosta radim. Pripremam sve za naredni vikend. Prekratka je godina, ima smao 52 vikenda. Jako malo imam slobodnog vremena, jer stalno mi padaju ideje šta novo da organizujem. Pripreme dugo traju i svakog dana ima nešto. Kad se nađe vremena, uglavnom sednem i malo čitam ili opet istražujem za planinarenje.

Kako pravite plan i program? A sve to i košta...

Pravimo tako što se konsultujemo. Već sad ću početi da pravim plan za narednu godinu. Inače, sve to ide iz našeg yepa. Najveći rpoblem je tehnička oprema, ona je poprilično skupa - užad, karabineri, sve što tu ide. Ali, snalazimo se preko sajtova polovnih stvari, popusta,...

Koliko su mladi zainteresovani da se priključe i planinare?

Stara teza je da uglavnom stariji idu u planinare. Mada, ima dosta klubova koji su po proseku godina dosta stariji jer su brojniji i čuvaju tradiciju, što je lepo. Međutim, hoće mladi. Vikendom se okupi i do 30 nas.

Kako mogu da vam se priključe?

Na svakoj akciji koju organizujemo, a mogu da nas prate putem društvenih mreža. Svake srede imamo sastanke i tamo prikazujemo gde smo bili i koje su nam naredne akcije.

Pre nedelju dana si bio u Africi na visini od 4.000 metara, a sad si na prvom spratu „Dnevnika” u ravnici. Kakav je osećaj?

Kao da nije ni bilo! Sve brzo prolazi... Tako neke ekspedicije traju u glavi i mi ćemo o njima pričati i narednih meseci. A nekad se desi da nemam pojma gde sam bio prethodnog vikenda, naročito ako sam često bio na tom nekom mestu.

Je l’ znate kuda ćete ovaj vikend?

U nedelju imamo planinarsko takmičenje u Zasavici, to je 3. kolo Vojvođanske treking lige, na tri staze koje se boduju ekipno i pojedinačno.

Lea Radlovački