NININE MUSTRE: Puzle

Nisam nikada sklopila ni jednu veću od dvadesetak delova, ali su me oduvek fascinirale. Sada znam i zbog čega. Ta slagalica je jedna šema po kojoj mogu da se tumače svi međuljudski odnosi.

Svaka jedinka za sebe je jedna posebna celina. Ona ima svoje ivice, svoje granice, ima svoje boje, svoj oblik, ali tako sama, iako zanimljive forme, sa svim tim bojama, udubljenjima i izbočinama, nema nikakvo značenje. Tek kada se spoji sa ostalim delovima – jedinkama, njene boje počinjeu da dobijaju smisao, i što ih je više spojenih, slika polako dobija neko svoje značenje. A tek kada se sve nađu na svom mestu, u potpunom skladu jedne sa drugima, tek tada ja slika savršena, tek tada je sve u potpunom redu. Upravo ti međusobni odnosi sićušnih delova slagalice, mogu da se uporede sa odnosima koji sačinjavaju ljudski život. Svako od nas je jedinka koja ima svoje osobine, svoje obrise. I samo ukoliko sve jedinke oko sebe postavimo na pravo mesto, zajedno možemo da sklopimo sliku života u skladu, života koji ima smisao, koji ima neko značenje.

Koliko god da smo savršeni kao jedinke, bez ostalih nama sličnih, ali ipak sasvim drugačijih jedinki, ne bismo mogli da gradimo život. Samo je nekoliko jedinki oko nas sa kojima se u potpunosti uklapamo, sa kojima jednostavno „kliknemo“ kada smo jedni pored drugih. Ostali, iako su nam vrlo slični, jednostavno nisu kompatibilni našim krivudavim oblicima. Ipak, i ti ostali se uklapaju sa nekim drugim jedinkama i svi zajedno činimo sliku života. Zamislite koliko bi besmisleno bilo da delići slagalice zahtevaju od drugih delića da im budu identični, da svi budu baš isti? Ni jedan se delić ne bi uklopio sa dugim. Slika bi ostala iscepkana i slagalica nikada ne bi bila složena. A mi ljudi stalno očekujemo da svi budu baš onakvi kakvi smo mi: da se isto ponašaju, isto osećaju, da na isti način rešavaju svoje probleme i da na sve pojave u životu gledaju iz potpuno istog ugla kao i mi. Zamislite tvrdoglave puzlice koje se uporno guraju da sve budu u jednom, recimo gornjem desnom uglu slike. Nastala bi jedna gomila nabacanih delića bez ikakvog smisla, a slike ne bi bilo ni u naznakama. Verujem da bi mnogo toga moglo da se nauči samo iz posmatranja jedne slagalice, a kada bismo zamislili da se pojedini delići ponašaju kao pojedini ljudi, ubrzo bi nam postalo jasno u čemu leži uzrok svih naših nesporazuma i sporog napretka ka srećnijem i ispunjenijem životu, ka smislenijoj slici kakvoj tvrdimo da svi težimo.

Ne znam ko je taj koji slaže slagalicu naših života, ali znam da je za tu slagalicu veoma važno da shvatimo da svako od nas sa svim svojim fizičkim, emotivnim i duhovnim obrisima ima one koji se baš sa nama takvima uklapaju. Kada prihvatimo te svoje obrise i uvidimo da smo savršeni delić jedne velike slagalice, pojaviće se drugi delići sa kojima se uklapamo i najzad ćemo videti tu famoznu širu sliku, kojoj svi pođednako pripadamo.

Nina Martinović Armbruster

www.ninamartinovic.com