Priča Nedeljnog Dnevnika: Na drumu po kojem su farovi jurili u mraku

Zbogom svemu!, pevušila je dok je nosila u karavan ono malo stvari što ima: gitaru bivšeg dečka, opremu za kampovanje koju su kupili prve godine faksa (proveli su samo jednu noć u Suvejniju, prestravljeni rikom američkih aligatora), gajbu s knjigama. Zbogom stotinama drugih koje će ostaviti naslagane uza zid. Ne vrede ni pet para, rekao joj je čovek kome je pokušala da ih proda.

Zbogom planini dugova ispod koje se izvlači. Zbogom drečavonaranyastom dopisu o iseljenju. Zbogom žudnji. Sad će biti prazna jer je izabrala da izgubi.

Garsonjera je ljuštura, oribana do emajla. Izlazi na trem i duboko uzdiše. Osetila je kratak nalet vrtoglavice tek kad je izbacila mačka. O, bićeš dobro, rekla je i ispružila ruku da pomiluje svilenkasto krzno između mačorovih ušiju, ali on ju je napao, brz kao munja. Kad je podigla pogled s četiri isprekidane krvave linije na nadlanici, mačak je već bio skočio dalje. Potom je i on otišao.

Prošla je kolima pored univerzitetske zgrade od opeke, ispred koje su brucoši već vadili stvari iz prtljažnika dok su ih roditelji držali oko ramena ne bi li ih umirili. Zbogom, rekla je naglas melodiji točkova koji su pevušili na ulici.

Posle leta sa isključenom strujom, leta koje je provela čitajući u donjem vešu natopljenom znojem pored otvorenog prozora, klima u kolima deluje joj hladno. Spušta prozor i udiše čudan vlažan miris floridske unutrašnjosti. Tu ljudi ukrašavaju bašte krupnim kamenjem i veruju da mogu da pričaju s Bogom. Ovde je "Derida" samo francuska reč za dupe.

Izbacila je pesnicu kroz prozor pa je polako otpustila. Gotovo je videla kako joj se nade ljušte s dlana i padaju na drum iza nje: knjige potpisane njenim imenom; sabatikal u Firenci; blistava moderna kuća na obodu šume. Sve je nestalo.

Kad je ponovo pogledala šaku, bila je otekla, vruća i krvava. Prinela ju je ustima. Kad se napokon zaustavila na obodu malog primorskog mesta i pogledala preko travnatih dina prema okeanu, na jeziku je osećala bakarni ukus krvi.

Neko je na plaži zaboravio ručni frižider s kesom jabuka, polupojedenim sendvičem i dve koka-kole. Sela je da gleda kako suton poprima boju senfa i lubenice i pojela sve. Vodene ptice okupljale su se na vlažnom pesku pa se rastajale u vazduhu. Kad se toliko smračilo da više nije videla, odnela je ručni frižider do kola i odšetala do javne govornice na auto-putu A1A.

Spremila se da prekine vezu ako se očuh javi, ali majka je podigla slušalicu pa nesigurno i polako rekla: Halo, halo?

Nije mogla da progovori. Zamišljala je majku u spavaćici u kuhinji, zalazak sunca, komšijsku decu koja se igraju napolju.

Halo, ponovila je majka i tad je uspela da izusti: Ćao, mama.

Mila, rekla je, mnogo mi je drago što te čujem.

Mama, samo sam htela da ti javim da sam se preselila. Ali još nemam novi broj telefona. (...)

Kroz slušalicu je dopro zvuk približavanja automobila i majka je rekla: O, tvoj tata se vratio. Obe su čule kako su se vrata zatvorila pa bat teških čizama na stepenicama. Iako to nije izgovorila, pomislila je: Taj čovek nije moj tata.

Umesto toga je rekla: Mama, samo želim da ne brineš ako se ne čujemo neko vreme. U redu? Dobro sam, stvarno.

U redu, dušo, odgovorila je majka glasom već smekšalim zbog iščekivanja muževljevog povratka. Nemoj da radiš ništa što ja ne bih.

Dok se devojka vraćala na drum po kojem su farovi jurili u mraku, naglas je rekla: Radim upravo ono što bi ti učinila, pa se nasmejala ali uopšte nije bilo smešno.

Danju je satima ležala na suncu sve dok ne bi ožednela pa iznova i iznova punila kampersku bocu za vodu na crevu za pranje riba. U retrovizoru je gledala kako joj koža tamni, a kosa boje meda postaje limunžuta. Odeća je visila na njoj. Mislila je na hiljade dolara koje je godinama trošila na izvlačenje pramenova: sve te zebnje, sve te dijete kad su za lepotu dovoljni lenjost i blago gladovanje! Jela je krekere i tunjevinu iz konzerve, a povremeno bi popila i kafu u kafiću na plaži kako bi se osetila energičnije. Novac je opasno oticao. Ožiljak na nadlanici poprimio je na suncu divnu srebrnu boju, i ponekad ga je odsutno gladila, trag na njoj umesto da ona ostavi trag, ogrebotina za izgubljeni život.

Noću je ležala na zadnjem sedištu karavana i čitala Midlmarč pri svetlosti tanke baterijske lampe dok ne bi zaspala. (...)

Probudilo ju je glasno kucanje pored uva i s mukom se rasanila u mraku. Uključila je baterijsku lampu i videla međunožje ispod zategnute crne tkanine i blistavi opasač na kojem su visili pištolj u futroli i velika baterijska lampa.

Pandur, pomislila je. Penis smrti, penis svetlosti.

Otvorite, rekao je policajac. Da, gospodine, odgovorila je, pružila ruku preko zadnjeg sedišta i spustila prozor.

Zašto se smeškate?, pitao ju je.

Bez razloga, gospodine, odgovorila je i isključila lampu.

Ovde ste nedelju dana, rekao je. Posmatrao sam vas.

Da, gospodine.

To je protivzakonito, nastavio je. Dobro, povremeno viđam klince koji neće da plate motel, u redu. Viđam ostarele hipike u kombijima. Ali vi ste mlada devojka. Ne bih voleo da vas neko povredi. Loših momaka ima svugde, znate?

Znam, odgovorila je. Držim zaključana vrata.

Otpuhnuo je. Pa da, rekao je pa zastao. Pobegli ste od svog čoveka? Je li ta priča? U gradu ima jedna sigurna kuća za žene. Mogu da vas ubacim.

Ne, odvratila je. Nije ta priča. Na odmoru sam od svog života.

Dobro, promrsio je. Opuštenost mu je iščilela iz glasa. Odlazite odavde. Ako vas ponovo vidim, privešću vas zbog skitnje.

Loren Grof

Odlomak iz priče „Iznad i ispod“; L. Grof, „Florida“. Prevod s engleskog Eli Gilić. BOOKA, Beograd 2019.