Kritika - Ilija Bakić: Četiri reke izviru u raju i ine plovidbe

Veliki deo književnog i teoretičarskog rada mu je vezan za fantastiku i avangardnu književnost, i autor je “Leksikona 101 lice fantastike”. Zastupljen je u mnogim antologijama domaće i jugoslovenske fantastike, a u okviru festivala Art-Anime dobio je više nego zasluženu nagradu za popularizaciju naučne fantastike kod nas.

“Četiri reke izviru u raju i ine plovidbe” je knjiga sastavljena iz tri novele: “Prahovi ma čiji”, “Vetar ne nosi ničije glasove” i “ Četiri reke izviru u raju” povezane zajedničkom temom putovanja.

“Prahovi ma čiji” opisuju mistično putovanje protagoniste uskom rekom koja kao tanka nit seče kroz peščane pustinje po kojoj su prosuti bezbrojni grobovi, dok bezimeni vodič sve glasnije upozorava da se bogovi okreću protiv njih, i sve više izmiče nejasni cilj koji je pred njim.

Putovanje se nastavlja u noveli “Vetar ne nosi ničije glasove” smeštenoj u mitsko vreme koje bi moglo biti doba Trojanskog rata. I u ovoj priči poremećena je ravnoteža sveta - opsada grada predugo traje, i pošto je ponestalo goriva za lomače poginulih, glavni lik je prinuđen da napusti svoje saborce i pođe na putovanje niz dugu reku, u potrazi za drvetom.

“Četiri reke izviru u raju” je još jedna priča smeštena u pseudoistorijsko vreme, i prati dugu plovidbu neimenovane posade koju čine Ratnik, Kormilar, Kapetan… Gotovo kao da ogoljava arhetipsku matricu svih priča o putovanju, Bakićeva plovidba u “Četiri reke” može odgovarati bilo kom putovanju na vodi, mada u isto vreme ostaje i bolno konkretna, prateći teške sudbine likova i njihove živopisne doživljaje.

Knjiga je puna mitske simbolike, i bogati i povremeno arhaični jezik pripovedača, kao i njegov neobični stil i upečatljiv ritam, podseća na pripovedne tokove bajki i mitova, i evocira događaje koje se odigravaju u večnom vremenu, izvan istorije. Sve priče povezane su putovanjem, i plovidbom, koja se, čini se, nalazi u srcu misterije sveta. Cilj je najčešće nedohvatan, pre mutna slika u daljini nego konačna luka u koju se može uploviti.

Likovi su svedeni samo na svoje funkcije, arhetipski ogoljeni, bez imena, što još više pojačava snolikost bogatog pripovedanja. Ovim postupkom u prvom planu su osvetljeni i individualizovani likovi protagonista, dok ostala lica ostaju zamagljena svojom funkcijom u priči, skrivena pod nepromenljivim, večnim maskama svojih arhetipskih uloga. Kroz priče o putnicima koji se, poput šamana, pre kreću vertikalnom osom (u dubinu ljudske duše) nego horizontalno (napredujući prostim geografskim odrednicama), Bakić ubedljivo pripoveda o kolektivnom značaju potrage u ljudskoj kulturi i civilizaciji.

Nastasja Pisarev