Širi se imperija muškatli u Deronjama

Ranije je po našim selima, pa i varošima, važilo pravilo da roditelji svaku nedelju u crkvi sveću zapale, ne bil' im deca bila uz njih, da im se u starosti nađu, bar samim prisustvom i unučićima breme godina olakšaju, a sad se mole Bogu da im deca sreću, ako već ne preko granice, ono u stonom gradu pronađu. Opustela sela, sve pustiji i gradovi, plodna zemlja snažnih i mladih ruku željna, a na dobitku samo internet platforme, koje s kraja na kraj planete roditelje s plodom utrobe njihove povezuju.

Ali, da „ne mračimo“, ima i drugačijih primera, malo, ali ih ima. Jedan je i u Deronjama, selu oyačke opštine, opevanom u ikoničnim „Skupljačima perja“ i znanom po virtuozima, gospodi tamburašima, ali u nešto užoj okolini daleko poznatijem po odličnim poljodelcima i nikad, pa ni tokom komunističkog jednoumlja, ugasloj naklonosti prema srpskoj dinastičkoj kući, Karađorđevićima. Baš u ulici koja ime čiča Pere nosi, na kućnoj numeri 20 žive Koplići, familija na dobrom glasu od davnina... Nekad prepoznatljivi po proizvodnji ukusnog povrća, sad ulepšavaju deronjski Koplići seoske i varoške kuće, balkone i bašte bujnim cvećem pa gotovo da bi se moglo reći da imaju pravu fabriku cveća pod svojih devet plastenika, dostatnu da na svaki bački balkon ili prozorski sims postave makar po jednu saksiju muškatli.

– Milanovi roditelji su bili povrtari, a mi se nekako u hodu preorijentisali na cveće, pa kako sad stvari stoje, kad sinovi preuzmu ovaj posao, nama preostaje da se vratimo povrću – smeje se zaraznim smehom Biljana Koplić, po nepodeljenom mišljenju cele porodice glavni tehnolog koji se brine o 200.000 saksija 30 vrsta cveća i njihovih bezbrojnih varijeteta koji iz tog deronjskog cvetnog raja krene svake godine.

– Zapravo krenuli smo u to zahvaljujući mojoj sestri iz Požarevaca i tako, mic po mic, tu smo gde smo – opet se smeje Biljana, koja po životnom ritmu pre podseća na kapitena il' trenera kakvog rukometnog tima, pošto, sem nje i bake Božane kao konstanti domaćinstva, ostatak porodice tokom gotovo celog dana samo uleće i izleće „s terena“, odnosno avlije i kompleksa plastenika, i iz njih.

Svako ima svoju specijalnost, pa tako suprug Milan i stariji sin Dobrislav, kao ljudi od trgovine i komercijale, ujedno obavljaju poslove vozača i pijačnih prodavaca, dok je mlađi sin Dejan nešto više na samom imanju, kupeći još uvek tehnološki „kunst“ od majke, ali i pripemajući se za formiranje vlastite porodice. Na leto se ženi taj mladi čovek, a kako cela porodica uglas tvrdi, i snajka je seljačko dete pa s uklapanjem novog člana nema problema, niti će ih biti.

I prvenac Dobrislav, nazvan po znamenitom dedi-povrtaru, o ženidbi razmišlja, ali pošto mu je devojka tek na polovini fakulteta, tvrdi, ima kad i to da se oposli. Lako je njemu, kaže, svoj je Poljoprivredni fakultet doterao do samog kraja, samo mu diplomski ostaje, prvo da se na veselju mlađeg brata izyilita, za njega ima vremena.

– Nema više mladih na selu, ali, eto, mi, makar mislim, imamo sreće – kô prepisanim od supruge osmehom svedoči i Milan, sve pokazujući uz i niz ulicu kuće u kojima se odavno nije čuo plač deteta, a, po svemu sudeći, niti će se čuti.

– Sve što je i bilo mlađeg sveta, pobeglo je sa zemlje na kojoj su živeli njihovi pređi, ali moji momci su se odlučili da ostanu ovde i žive od cveća. Dobrislav se vratio iz Nova Sada, Dejan je odmah po završetku Srednje poljoprivredne rešio da se ne miče s plastenika i sad zajedno rade, a kako i nama vreme ide, od ovog leta predajemo im potpuno kajase u ruke. Dosta je bilo, izrađeni smo, za nas je da unučad čekamo, ne da planiramo neke poslove u budućnosti – opet se smeje Milan, pravdajući se da ima „čak“ 50 godina pa je sevap da se polako povuče iz posla koji mu je dobrano i zdravlje načeo.

Momci, kao i njihovi vršnjaci odmalena naviknuti na težački posao, od nove uloge ne beže, priželjkuju je, imaju u svojim bratskim divanima i slozi motiva i novih ideja, a da će ih ostvariti, ne treba sumnjati jer seljačka su to deca, s obe noge na zemlji. Znaju i svoje i tuđe mogućnosti i domete, o proširenju i modernizaciji proizvodnje cveća razmišljaju, ali ni ne sanjaju da roditeljski savet prečuju.

– Zato i cenimo oca i mater jer nas odmalena drže uključene u posao. Naravno da je njihova do sad uvek bila poslednja, ali nije nikad bivalo da i mi nemamo pravo reči, da nešto predložimo i uključimo se – gotovo će uglas Dobrislav i Dejan, koji bi za koju godinu mogli vrlo lako saksiju muškatli, ne samo za svaki bački prozor već i za svaki vojvođanski ili srpski, obezbediti.

Milić Miljenović