KISAČ Vredno rade na prikupljanju starih nošnji i predmeta

Pripreme su u toku, a za tu svrhu je prikupljeno više od 50 kompleta starih nošnji, nađeni su i slovački artefakti stari 100 godina i zajedno će činiti dekor za realizaciju jednog od dva nova fotografska projekta.

– Nabavili smo stare ormare, klupe, stolice, kauče, kolovrat na kojem se ranije prelo, plahte stare čitav vek, kao i stogodišnje marame od kašmira, atlasa, pamuka i svile, koje su nekada žene nosile – kaže Pavel Surovi. – Tako, na primer, imamo retku kolevku iz 1878. godine, zatim ormar iz 1860, a posedujemo i slovački plavi krevet iz 1890. Svi ti starinski predmeti predstavljaće dekor onoga što želimo da prezentujemo. Plan je da tema i vizija projekta ostanu iznenađenje do 2020. godine, kada ćemo ga predstaviti na Festivalu „Slovačke narodne nošnje Slovaka u Srbiji”, u septembru.

Osim njega, planiran je još jedan fotografski projekat koji će biti kompleksniji i zahtevniji za realizaciju, te će se na njemu raditi dve godine i biće prezentovan 2021. godine, kao simbol kulture, jer je tada Novi Sad Evropska prestonica kulture. Na ovogodišnjem festivalu, koji će biti organizoavan po četvrti put, biće predstavljeno delo „70 suknji je imala”.

– To je projekat koji je posvećen jednoj ženi iz Kisača, a koja je celog života u slovačkim nošnjama – kaže naš sagovornik. – S obzirom na to da je ona ostala verna svojoj staroj tradiciji i kulturi, pravi je simbol slovačke žene, te smo mislili da budemo kreativni i predstavimo je ostalom svetu, ipak ona toliko zaslužuje.

Inače, kako kaže naš sagovornik, skupljanje starih predratnih nošnji, koje imaju izuzetnu vrednost, postalo mu je novi hobi, iako ih je veoma teško naći. One istinski simbolizuju ta stara vremena i način života kojim su nekada Slovaci živeli.

– Tada su imali težak život, mnogo se radilo, meso se jelo možda jednom nedeljno, a kolači pravili jednom mesečno, ali zato su sav taj uloženi trud kompenzovali lepim oblačenjem – kaže Surovi. – Žene su bile u floralnim elementima i zvali su ih „hrdoše”, odnosno žene koje se jako lepo nose. Sve te nošnje su najlepše na mladim devojkama, koje su ih nosile pre udaje. Nažalost, danas su se pojavile replike, koje sve više liče na turbo-folk i nemaju apsolutno nikakve veze sa slovačkom tradicijom. Upotrebljavaju se novi, prešiveni materijali, a meni najviše smeta, a što sam naveo i u knjizi „Slovačka lepota”, to što su starije Slovakinje koje se oblače u te nove turbo-folk nošnje, uništile jedan deo kulture i tradicije koja je trajala vekovima.

– Novina je i to da pripremamo slovački mjuzikl, što do sada niko nije uradio, i zamisao nam je da njime otvorimo ovogodišnji Festival „Slovačke narodne nošnje Slovaka u Srbiji” – kaže Pavel Surovi. – Prošle godine je bila izložba Petra Brenkusa iz Slovačke, tako da se svake godine trudimo da Festival bude drugačiji. Možemo da se ponosimo realizovanim projektom „Slovačka lepota”, koji je izazvao vrlo veliko interesovanje javnosti. Za Dan ustavnosti Slovačke Republike smo bili u sedmodnevnoj poseti Bratislavi, u zamku Marije Terezije, u jednoj ekskluzivnoj galeriji, kada nas je pozvao predsednik Parlamenta koji je kumovao toj knjizi.

Kako kaže naš sagovornik, samo prvi dan Galeriju je posetilo više od 7.000 ljudi, i to je za njega bilo poput ostvarenja svakog sna. Najlepši deo je što su nošnje i parte nosili živi modeli i ceo taj doživljaj toliko je bio istinski prikazan da se sticao utisak da je sakrivena vremenska mašina vratila vreme čitav vek unazad. Priprema se još jedno izdanje „Slovačke lepote”, koje će izaći 2021. godine u engleskoj verziji, da bi svi posetioci koji dođu iz Evrope i sveta u naš grad imali prilike da se upoznaju i sa slovačkom kulturom.

I. Mikloši

LOVAČKO DRUŠTVO „BAŽANT”  Svaka nedelja je lovna

– Svi smo tu najviše zbog druženja, kao i zbog samog izlaska u prirodu jer imamo ogromnu ljubav prema prirodi i životinjama, a nije sve u odstrelu, on dolazi na kraju, kao nagrada lovca – reči su sekretara Lovačkog društva „Bažant” u Kisaču Petka Vukovića, koji je lovac desetak godina, a koji za „Dnevnik” otkriva kakvo je njihovo društvo, aktivnosti kojima se bave, kao i probleme koje ih s vremena na vreme muče.

LD „Bažant” pripada novosadskom lovnom udruženju, a postoji od 1900. godine i trenutno broji 25 aktivnih lovaca.

Iako se lovna sezona završila krajem januara, u Lovačkom društvu posla uvek ima, a njihov dan redovnog okupljanja je nedelja, kada svi dođu i organizuju radne akcije, koje podrazumevaju održavanje volijera, kao i potrebne popravke oko doma, nakon čega sledi sada već tradicionalno vreme ručka i druženja.

– Svaka nedelja je lovna nedelja – kazao je Petko Vuković. – Okupljanje počinje u domu oko sedam – pola osam ujutru, nakon čega se objasni lovcima koja divljač se tog dana lovi, zec, fazan, srna ili srndać, u zavisnosti od vremena i sezone. Tada se sakupljaju grupe i kreće se u lovište, a kada se lov završi, uglavnom imamo spremljen ručak u lovačkom domu, nakon čega sledi druženje, kao i prepričavanje dogodovština odranije. Iako sada nije sezona lova, posla oko lovačkog doma uvek ima.

Kako ističe, lov je sport koji je veoma skup, a zainteresovane omladine i te kako manjka. U poslednje dve godine, to društvo dobilo je dva nova člana, a da bi neko postao član lovačkog društva, potrebno je da je zakonski ispravan, da ima znanje i položeno rukovanje lovačkim oružjem, a obavezno je takođe i polaganje lovačkog ispita. Problemi koje ima to društvo uglavnom se tiču lovokradica, drvoseča, povremenih finansijskih problema, kao i poteškoća s određenim zakonima.

– U odnosu na pre 20-30 godina, danas je mnogo manje zainteresovanih za lov, a mi nemamo problema što se tiče organizacije, plana i programa Lovačkog udruženja nego imamo neke druge na koje ne možemo da utičemo – kazao je naš sagovornik. – Ponekad se desi da neki srndać koji je u jačoj kategoriji bude odstreljen od lovokradica, zatim su problem drvoseče koji seku drveće, dok se mi trudimo da svake godine zasadimo nešto. Takođe je problem Zakon koji nalaže da, ukoliko se desi saobraćajna nesreća koju je izazvala srneća divljač, mi snosimo troškove i posledice svega. Umesto da nešto nadomestimo i popravimo u domu, nama na takve situacije ode najviše novca, što je u stranim državama totalno drugačije regulisano.

Složni Kisačani

Kisač je dobar primer složnog naselja jer se, kako saznajemo, lako i složno organizuju za sve što je potrebno da se uradi te je tako zasađeno 150 sadnica uz pomoć Lovačkog i Vatrogasnog društva, kao i ostalih sekcija.

– Dobro sarađujemo s mesnom zajednicom, tako da nam uvek priskoče u pomoć kada nam je nešto potrebno oko lovačkog doma – kazao je Petko Vuković. – Nabavili su oko 150 sadnica iz rasadnika, a mi smo se skupili da bismo to zasadili, dok je Vatrogasno društvo došlo da ih zalije. Takođe smo dobar primer kako od deponije može da se napravi park. Dobro smo povezani i dobro funkcionišemo, vide ljudi i sami da bez sloge ne može ništa.

I pored postojećih problema, to lovačko društvo uživa u svakoj lovnoj nedelji, a sledeće godine će proslaviti i jubilarnih 120 godina postojanja. Član Nadzornog odbora društva, lovac gotovo 40 godina Jan Marčok kaže da je druženje najvažnije u celoj priči.

– Sam lov meni više nije toliko bitan, nego mi je u suštini važno druženje i društvo – kazao je naš sagovornik. – Mi se ovde sakupljamo svake nedelje, šala koliko hoćeš i nešto se uvek uradi. Tu se i zapeva i dobro se jede. Odeš kući punog srca, ne ljutiš se ni na kog i šta ti više treba?

K. Ivković Ivandekić

BIBLIOTEKA „MIHAL BABINKA” Žene najvernije čitateljke

Po podacima iz „Peštbudimskih vedomosti”, biblioteka u Kisaču je osnovana 15. novembra 1862. godine, a osnovali su je evangelistički sveštenici Juraj Jesenski i Jan Mičatka. Rad čitaonice je obnovljen 1913. godine pod imenom „Čitalačko društvo”, a Prvi svetski rat prekinuo je rad čitaonice sve do 1918. godine. Nakon toga, čitaonica je još jedanput menjala ime, kao i dva puta lokaciju, dok je zvanično od 5. novembra 1962. godine u sastavu Narodne biblioteke iz Novog Sada. U septembru 1974. godine seli se u obnovljene prostorije Kulturno-informativnog centra „Vladimir Mičatka” i dobija ime „Mihal Babinka”.

U razgovoru s bibliotekarkom pomenute čitaonice Alenom Uhlarik, koja taj posao obavlja već 24 godine, saznali smo ko je sve radio u toj čuvenoj biblioteci: od članova porodice Mičatek, učitelja Petra Šimkoviča, Mihala Vranke, Pavela Mojžiša, i još mnogi drugi. Biblioteka u Kisaču danas ima oko 15.000 knjiga, a fond sadrži knjige na slovačkom i na srpskom jeziku, za decu, tinejyere i odrasle. Kako saznajemo, biblioteka, koja raspolaže sa 45 mesta, trenutno ima oko 300 članova, među kojima najviše dece i srednjoškolaca. Kako kaže bibliotekarka Alena Uhlarik, drastično velika migracija stanovništva poslednjih godina doprinela je i smanjenju broja članova u biblioteci, koju dobar fond knjiga na slovačkom jeziku i dalje održava živom. 

– Pre je mnogo više ljudi bilo zainteresovano za čitanje – kazala je naša sagovornica. – Imamo lepu i veliku biblioteku, ali deca nisu toliko zainteresovana zbog interneta. Veoma je bitno da roditelji ili učiteljice dovode decu ovde i time ih uče za kasnije. Deca najviše čitaju priče i slikovnice, a đaci osnovne i srednje škole, osim obavezne lektire, rado uzimaju avanturističke romane i epsku fantastiku, koju vole i stariji, a oni su i pravi čitaoci, posebno osobe ženskog pola, koje vole beletristiku, ali i knjige iz psihologije, o vaspitanju dece i memoare.

Kisačka biblioteka „Mihal Babinka” je za svoj radila dobila više priznanja i diploma, a osim što su vrata svakodnevno otvorena za zainteresovane čitaoce, održavaju se i književne večeri, promocije knjiga za decu i odrasle, predavanja iz raznih oblasti, izložbe radova i slika, kao i posete dece iz PU „Lienka” i đaka iz OŠ „Ljudevit Štur”.

K. Ivković Ivandekić