Jelena Pilipović: Erotska iluzija u umu zaljubljenog

Kako kaže autorka, inače profesorka na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti beogradskog Filološkog fakulteta, knjiga je plod njene sveživotne potrebe da savremenost obogati i produbi lepotama drevnosti, a da drevnost oslobodi istoricističkog, rekonstruktivnog pristupa koji, nalik čauri, čini njene vrednosti teško dostupnim i jalovim.

U kojoj ste fazi stvaranja došli na ideju da roman nazovete prema Njegoševoj kovanici iz njegove jedine ljubavne pesme „Noć skuplja vijeka”?

– Iskrsla je u poslednjem času, u naporu da se zameni predugački radni naslov „Boginja svakodnevne sreće”, ali Njegoševa izmišljenica je neotuđivi deo teksta od početka. Kovanica divotnica u romanu ima funkciju stalnog epiteta, ali na osoben način – tako, naime, glavni junak Nazon naziva svoju veliku ljubav Stratoniku, trgovkinju krznom. Kao i u Njegoševoj odi, nije u pitanju opis realnog ženskog lika već vizija koju ima njen ljubavnik. Divotnica je stoga ime za ljubavni privid, za erotsku iluziju koja izrasta u umu zaljubljenog. Predstavlja znak koliko je ono objektivno, ono stvarno, ono realno, uistinu nepomirljivo sa erosom, ljubavlju - željom. Kao naslov, ova Njegoševa jezička invencija podseća na svet privida: ne predočava samo osobenosti u odnosu jednog muškarca prema jednoj ženi, već ukazuje na to da svaka emocija razlaže i preinačuje spoljašnju stvarnost – posmatrana očima zaljubljenog, divotnica postaje ne samo jedna osoba već i jedna epoha, kultura, pesma, zemlja. Moje divotnice nisu samo tri junakinje romana, već su to mnogobrojne simboličke tačke teksta u kojima se moje mnogolike ljubavi sabiraju: to su statue, slike, predmeti primenjene umetnosti, boje neba, mirisi, zalogaji, gutljaji i, naročito, reči.

Budući da je vaša opsesija rimska kultura, na koji način ste transponovali antiku u savremeni roman?

– Ovo je roman pripovedan savremenim narativnim sredstvima, sa rasejanom tačkom gledanja, a posebna pažnja je poklonjena relacionom aspektu u karakterizaciji: likovi se nadasve grade jedni kroz druge i ne postoji univerzalna i nepristrasna istina njihovih bića, već samo različita lica koja pokazuju u različitim situacijama. Dakle, „Divotnice” su roman od ovoga doba, na svaki način. Vreme-mesto u okviru kojeg izrasta njihov svet je limes Rimskog carstva, u doba imperatora Hadrijana, kao što je to

mogla biti panonska ravnica u osamnaestom veku, srbijanska varošica pred Prvi svetski rat ili bosanska kasaba tokom vekova.

S obzirom na vašu uverljivost i istorijsku potkovanost, koliko je autentičnog, a koliko fiktivnog u romanu, i gde ste dali sebi više slobode?

– Naime, u romanu je gotovo sve fiktivno: izmišljeni su svi likovi, gotovo svi artefakti, gotovo sva jela i pića. Izmišljen je čak i sam Grad porfirne svetlosti, koji se nalazi na mestu negdašnjeg Singidunuma, ali se tako ne zove i nije mu identičan. U niz umetničkih dela iz mašte uplela se, međutim, i stvarna, do danas sačuvana statua „Laokon”, kao što se među građevinama iz mašte našao i stvarni rimski Panteon. Takođe, među izmišljenim đakonijama nalaze se i one koje su preuzete iz sačuvanih kulinarskih priručnika, uglavnom iz Apicijevog dela „O kulinarstvu”, poput vina sa ljubičicama. Iako osnovni poetički zakon „Divotnica” jeste zakon građenja umetničkog sveta pomoću slobodne imaginacije, ta se gradnja temelji na načelima mogućeg i verovatnog – sve, od ličnih imena, preko ukrasa na nameštaju i korišćenih namirnica do pribora za jelo, u skladu je sa sačuvanim epigrafskim i arheološkim ostacima i moglo je tako biti.

Vaša proza je putena i istovremeno se bavi ambivalencijom u intimnim odnosima. Šta je to što iskušava granice ljudske duše?

– „Divotnice” bi se mogle, možda, opisati kao prilično obiman ali ipak nedovoljno uspešan komentar jednog od Heraklitovih fragmenata, koji glasi: „Ma kojim putevima da ideš, granice duši nećeš pronaći: toliko dubok logos ima.” Drugim rečima, to je roman koji traži granice ljudske duše, ali ne u posebnim, izuzetnim, patološkim slučajevima i okolnostima, već u svakodnevici naizgled običnih muškaraca i žena, obuzetih i ljubavima i strahovima. Duša svakoga od nas ima predubok logos – dubina vremena, kako opšteg, tako i ličnog, unekoliko je metafora za dubinu psihe, ali i pokušaj da se kroz nju prozre. Sećanjem svaki od likova u svoju individualnu prošlost upada kao u vir, u kome će se poneko i utopiti. I stanovnicima dela sveta i čitaocima neke dubine duše će postati dokučive, a neke neće. Kao i u Heraklitovom fragmentu. Kao i u životu, čini mi se.

Slađana Milačić